Помен уском колосеку

Недавно сам тек схватио колико је пруга важан део мог града Бора, и колико је важна била у његовој историји. Боравак поред нове пруге ме је натерао на размишљање и мотање филмова из прошлости, када сам од свог деде слушао приче о Прузи уског колосека. Те пруге више нема. Остали су само по негде њени разбацани делови, који неким чудом још нису размонтирани и склоњени. И још по нека стара зграда железничке станице.

У суботу 25. маја 1968 године, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта.