Аца Кулић лично анд персонално…

Последње

Balada o Crvenom Brdu

Bilo jednom jedno brdo, zeleno, veliko i ponosito. Hiljadama godina pozdravljalo je sunce i mesec, leto i zimu, kišu i vetar…

Jednoga dana došao je čovek. Zastao je, pogledao i seo pokraj njega. Učinilo mu se da to brdo nije kao i sva druga brda. Vetar mu je šapnuo da ono nešto krije. Čovek je razmišljao dugo – Šta bi to jedno brdo moglo da krije ispod svojih skuta? Nije mu odmah bilo jasno… Zatim je došla kiša. Rekla je da brdo krije sreću. Opet tajac, zbunjenost i razmišljanje… Zatim je došla noć. Rekla mu je da počne da kopa, i da će naći sreću ispod njegovih skuta. Čovek je kopao… Zatim je došao i dan. Čovek je kopao i dalje, ali sreću, onakvu kakvu je zamišljao, još uvek nije našao.

I tako već stotinama godina unazad, danju i noću, leti i zimi, po kiši i vetru. Njegova deca, unuci i praunuci… Svi i dalje tragaju za srećom.

Našli je još uvek nisu…

Moja generacija

Ja znam samo jedno: Da ona nije kriva za sve ovo što se nama dešava zadnjih 20 godina. Da je živela u najgorem mogućem vremenu, izgubila detinjstvo i mladost a sada je neki optužuju kako je kriva zbog pasivnosti, gubitka Kosova, Svetske ekonomske krize…  Pa dokle bre više? Zar ovaj narod stvarno ima tako loše pamćenje? Koliko još ratova treba da nam se desi da bi konačno neko rekao – Dosta bre više! Hajde malo da se ponašamo razumno, kao civilizovani ljudi! Ovo je 2011. godina. Nije ni 1389. ni 1914, 1941… ili koja god hoćete. Dokle ćemo da ponavljamo iste greške? Ako se nekome ratuje neka ide na Kosovo, u Libiju, Irak… gde god. Samo neka nas obične smrtnike, koji imamo svoje bedne male živote, koje su nam ostavili preci u amanet…  samo neka nas ostave na miru. Ima još uvek nas koji smo barem malo ostali normalni. Nema nas puno, ali nas još uvek ima.

Помен уском колосеку

Недавно сам тек схватио колико је пруга важан део мог града Бора, и колико је важна била у његовој историји. Боравак поред нове пруге ме је натерао на размишљање и мотање филмова из прошлости, када сам од свог деде слушао приче о Прузи уског колосека. Те пруге више нема. Остали су само по негде њени разбацани делови, који неким чудом још нису размонтирани и склоњени. И још по нека стара зграда железничке станице.

У суботу 25. маја 1968 године, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта.

бор уски колосек

Preko otpada prostora

Kao anđeo letim iznad kuće,
Kao anđeo ispunjavam želje,
Kao anđeo ću povući strelicu,
Kao anđeo ja živim sam.

Nisam živeo kao što je obećano,
Oh, tako sam se mučio jer vidim sve,
Mučeni ništa ne mogu da urade,
A mučeni su sve trebali da urade,
Mučen sam jer sam još uvek čovek,
Koji nije živeo kao što je obećano.

Ja sam daleko od proslavljenih,
Oh, ja nisam džin,
Oh, ja nisam sam… u samoći,
Vreme je kratko imam sastanak u podne, u podne u paklu,
Preko otpada prostora i polja vazduha sam klizim kroz noć.

Oh, molim te molim, misli o meni jer sam ja pored tebe,
Ja sam pored tebe, ja sam pored tebe… oh,
Ja sam sam i upravo sam pored tebe.

Ako je Zato, Zašto je Tako?

Ako sam voleo zašto me mrze?

Ako sam poštovao zašto me guze?

Ako sam davao zašto mi uzimaju?

Ako sam ćutao zašto me prozivaju?

Ako sam pomagao zašto mi odmažu?

Ako sam loš, zašto me lažu?

Postpraznično-prvomajska priča

Mali, zamišljeni dijalog dvojice proletera:

Radisav: Zašto ste zabrinuti, prijatelju?

Milisav: Zbog krize druže, zbog krize…

Radisav: Šta se vas tiče ta kriza, moliću lepo?

Milisav: Brinem se za posao. Bez posla nema plate, bez plate ne mogu da kupim hranu, da platim račune za struju, vodu, grejanje…

Radisav: Bojim se da ne shvatate težinu problema. Vidite, mogao bih da živim sa činjenicom da umirem od gladi ili da se smrzavam, ali da hodam neuredan, smrdljiv i prljav – to već ne bih podneo!

Milisav: Shvatam! Ja umirem od gladi, ali ima i gorih stvari. Zamislite da se pojavite na razgovoru za posao, odelo vam poderano, kosa neočešljana i brkovi potkresani nakrivo! Nije to mala stvar… Nego, imate li posao?

Radisav: Imam, ali ne dobijam platu već šest meseci.

Milisav: Pa šta biste hteli, prijatelju!? Vi barem idete na posao! Šta je sa hiljadama onih beznadežnih koji sede kući?

Radisav: Njihovi brkovi ne moraju biti besprekorni!

Dnevni obrok samoće

Na samom početku treba se podsetiti one fraze – usamljenost je izbor, a samoća nužnost.  Nikada nisam voleo da budem sam, a kamo li da preferiram neku usamljenost. Samoća me je uvek plašila, a naročito me plaši u poslednje vreme kada je više nego očigledno da iz dana u dan po neko od nas ode negde na svoju stranu. Ali to je nužno zlo.

Usamljenost, to je nešto drugo. Nekada mi je bila veoma strana. Ipak, kako godine prolaze shvatam da je do nekle potrebna svakom čoveku, u nekoj maloj količini. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao naličje izlizane kese. Ali desi se da ne znamo šta sami mislimo i osećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

A putem prema gradu mislio sam: Čemu tolika žurba? Zar se bojim da neću stići na svoj deo patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čoveku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru? Je li to uvek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čoveka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja, zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve.

Ranije me u čudnu nedoumicu stavljao umetnik koji ne oseća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pesme uvek o onim istim zvezdama koje je doživeo kad mu je bilo sedamnaest godina. Sada znam: umetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umetnik, time se razlikuje od običnog čoveka, neumetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I dodavao da je naivna, i diletantska, i staromodna, ovakva predstava umetnikovog lika. Pa ipak, divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po cirkusima koji gutaju parčiće stakla. I čudim se kako mogu da nešto vredno još istisnu iz sebe…