Аца Кулић лично анд персонално…

Dnevni obrok samoće

Na samom početku treba se podsetiti one fraze – usamljenost je izbor, a samoća nužnost.  Nikada nisam voleo da budem sam, a kamo li da preferiram neku usamljenost. Samoća me je uvek plašila, a naročito me plaši u poslednje vreme kada je više nego očigledno da iz dana u dan po neko od nas ode negde na svoju stranu. Ali to je nužno zlo.

Usamljenost, to je nešto drugo. Nekada mi je bila veoma strana. Ipak, kako godine prolaze shvatam da je do nekle potrebna svakom čoveku, u nekoj maloj količini. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao naličje izlizane kese. Ali desi se da ne znamo šta sami mislimo i osećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

A putem prema gradu mislio sam: Čemu tolika žurba? Zar se bojim da neću stići na svoj deo patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čoveku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru? Je li to uvek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čoveka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja, zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve.

Ranije me u čudnu nedoumicu stavljao umetnik koji ne oseća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pesme uvek o onim istim zvezdama koje je doživeo kad mu je bilo sedamnaest godina. Sada znam: umetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umetnik, time se razlikuje od običnog čoveka, neumetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I dodavao da je naivna, i diletantska, i staromodna, ovakva predstava umetnikovog lika. Pa ipak, divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po cirkusima koji gutaju parčiće stakla. I čudim se kako mogu da nešto vredno još istisnu iz sebe…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s