Аца Кулић лично анд персонално…

Архива аутора

Balada o Crvenom Brdu

Bilo jednom jedno brdo, zeleno, veliko i ponosito. Hiljadama godina pozdravljalo je sunce i mesec, leto i zimu, kišu i vetar…

Jednoga dana došao je čovek. Zastao je, pogledao i seo pokraj njega. Učinilo mu se da to brdo nije kao i sva druga brda. Vetar mu je šapnuo da ono nešto krije. Čovek je razmišljao dugo – Šta bi to jedno brdo moglo da krije ispod svojih skuta? Nije mu odmah bilo jasno… Zatim je došla kiša. Rekla je da brdo krije sreću. Opet tajac, zbunjenost i razmišljanje… Zatim je došla noć. Rekla mu je da počne da kopa, i da će naći sreću ispod njegovih skuta. Čovek je kopao… Zatim je došao i dan. Čovek je kopao i dalje, ali sreću, onakvu kakvu je zamišljao, još uvek nije našao.

I tako već stotinama godina unazad, danju i noću, leti i zimi, po kiši i vetru. Njegova deca, unuci i praunuci… Svi i dalje tragaju za srećom.

Našli je još uvek nisu…


Moja generacija

Ja znam samo jedno: Da ona nije kriva za sve ovo što se nama dešava zadnjih 20 godina. Da je živela u najgorem mogućem vremenu, izgubila detinjstvo i mladost a sada je neki optužuju kako je kriva zbog pasivnosti, gubitka Kosova, Svetske ekonomske krize…  Pa dokle bre više? Zar ovaj narod stvarno ima tako loše pamćenje? Koliko još ratova treba da nam se desi da bi konačno neko rekao – Dosta bre više! Hajde malo da se ponašamo razumno, kao civilizovani ljudi! Ovo je 2011. godina. Nije ni 1389. ni 1914, 1941… ili koja god hoćete. Dokle ćemo da ponavljamo iste greške? Ako se nekome ratuje neka ide na Kosovo, u Libiju, Irak… gde god. Samo neka nas obične smrtnike, koji imamo svoje bedne male živote, koje su nam ostavili preci u amanet…  samo neka nas ostave na miru. Ima još uvek nas koji smo barem malo ostali normalni. Nema nas puno, ali nas još uvek ima.


Помен уском колосеку

Недавно сам тек схватио колико је пруга важан део мог града Бора, и колико је важна била у његовој историји. Боравак поред нове пруге ме је натерао на размишљање и мотање филмова из прошлости, када сам од свог деде слушао приче о Прузи уског колосека. Те пруге више нема. Остали су само по негде њени разбацани делови, који неким чудом још нису размонтирани и склоњени. И још по нека стара зграда железничке станице.

У суботу 25. маја 1968 године, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта.

бор уски колосек


Preko otpada prostora

Kao anđeo letim iznad kuće,
Kao anđeo ispunjavam želje,
Kao anđeo ću povući strelicu,
Kao anđeo ja živim sam.

Nisam živeo kao što je obećano,
Oh, tako sam se mučio jer vidim sve,
Mučeni ništa ne mogu da urade,
A mučeni su sve trebali da urade,
Mučen sam jer sam još uvek čovek,
Koji nije živeo kao što je obećano.

Ja sam daleko od proslavljenih,
Oh, ja nisam džin,
Oh, ja nisam sam… u samoći,
Vreme je kratko imam sastanak u podne, u podne u paklu,
Preko otpada prostora i polja vazduha sam klizim kroz noć.

Oh, molim te molim, misli o meni jer sam ja pored tebe,
Ja sam pored tebe, ja sam pored tebe… oh,
Ja sam sam i upravo sam pored tebe.


Ako je Zato, Zašto je Tako?

Ako sam voleo zašto me mrze?

Ako sam poštovao zašto me guze?

Ako sam davao zašto mi uzimaju?

Ako sam ćutao zašto me prozivaju?

Ako sam pomagao zašto mi odmažu?

Ako sam loš, zašto me lažu?


Postpraznično-prvomajska priča

Mali, zamišljeni dijalog dvojice proletera:

Radisav: Zašto ste zabrinuti, prijatelju?

Milisav: Zbog krize druže, zbog krize…

Radisav: Šta se vas tiče ta kriza, moliću lepo?

Milisav: Brinem se za posao. Bez posla nema plate, bez plate ne mogu da kupim hranu, da platim račune za struju, vodu, grejanje…

Radisav: Bojim se da ne shvatate težinu problema. Vidite, mogao bih da živim sa činjenicom da umirem od gladi ili da se smrzavam, ali da hodam neuredan, smrdljiv i prljav – to već ne bih podneo!

Milisav: Shvatam! Ja umirem od gladi, ali ima i gorih stvari. Zamislite da se pojavite na razgovoru za posao, odelo vam poderano, kosa neočešljana i brkovi potkresani nakrivo! Nije to mala stvar… Nego, imate li posao?

Radisav: Imam, ali ne dobijam platu već šest meseci.

Milisav: Pa šta biste hteli, prijatelju!? Vi barem idete na posao! Šta je sa hiljadama onih beznadežnih koji sede kući?

Radisav: Njihovi brkovi ne moraju biti besprekorni!


Dnevni obrok samoće

Na samom početku treba se podsetiti one fraze – usamljenost je izbor, a samoća nužnost.  Nikada nisam voleo da budem sam, a kamo li da preferiram neku usamljenost. Samoća me je uvek plašila, a naročito me plaši u poslednje vreme kada je više nego očigledno da iz dana u dan po neko od nas ode negde na svoju stranu. Ali to je nužno zlo.

Usamljenost, to je nešto drugo. Nekada mi je bila veoma strana. Ipak, kako godine prolaze shvatam da je do nekle potrebna svakom čoveku, u nekoj maloj količini. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao naličje izlizane kese. Ali desi se da ne znamo šta sami mislimo i osećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

A putem prema gradu mislio sam: Čemu tolika žurba? Zar se bojim da neću stići na svoj deo patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čoveku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru? Je li to uvek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čoveka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja, zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve.

Ranije me u čudnu nedoumicu stavljao umetnik koji ne oseća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pesme uvek o onim istim zvezdama koje je doživeo kad mu je bilo sedamnaest godina. Sada znam: umetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umetnik, time se razlikuje od običnog čoveka, neumetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I dodavao da je naivna, i diletantska, i staromodna, ovakva predstava umetnikovog lika. Pa ipak, divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po cirkusima koji gutaju parčiće stakla. I čudim se kako mogu da nešto vredno još istisnu iz sebe…


Sokače

Mali uzani prolaz kroz koji prolazimo gotovo celog života, i sa kojim nam nesvesno prolaze godine, a i čitav život…
Prvi koraci, sećanja kao kroz maglu. Sa jedne strane stoji malo bespomoćno dete, a malo dalje osoba raširenih ruku. Gazi se polako i nesigurno ka osobi koja nam je mnogo draga. Majka, otac… nije bitno, prvi koraci su savladani.
Par godina kasnije. Brzim koracima uzanim putem. Najbezbednije mesto za igru, jer tako nam je dozvoljeno. Slabo prometna putanja u kojoj nema saobraćaja, zaštićena od velikih spoljnih uticaja. I tada se činilo da je ceo svet naš, a to je u stvari bio samo jedan maleni sokak.
I opet, vreme lagano prolazi. Školski dani, obaveze koje su se tada činile dosta velike i svakodnevna jurnjava kroz sokak. Da se što pre stigne do škole, kraćim putem. Zatim srednja škola, verovatno najlepši dani u životu. Ja sam gospodar svega postojećeg, a sokak je moje carstvo. Tu se sastajalo, rastajalo, prva cigara zapalila. Krišom za ruku držalo… Pogled u zemlju u maglovitom danu, činilo se da je svaki kamen baš na svom mestu, tu gde je stajao godinama.
I opet prolazimo tuda, kao i naše izgubljene godine. Indeks je u ruci, u jednom džepu istrošena olovka, u drugom nešto malo sitnine koja zvecka pri brzom hodu. Žurimo negde…
Od jednom sve lepote sokaka ostaju u drugom planu. U glavi hiljadu različitih misli, jedna drugu gaze brže nego hitra noga opalo lišće.
Čovek srednjih godina sa izlizanom aktovkom u ruci korača užurbano. Njemu je sokak najbolji prijatelj koji mu skraćuje put i daje toliko dragoceno dodatno vreme. Nekada su i par minuta pravo bogatstvo, naročito ako živiš u vremenskom šablonu.
A posle godina proživljenih u tom šablonu, sa štapom u ruci koračaš lagano kroz taj isti sokak. Vreme je na izmaku, dosta je očigledno. Ponovo, kao nekada davno, pažljivo gledaš svaki onaj kamen, i mirno konstatuješ da je svaki na svom mestu. Sve je isto, posle nebrojeno mnogo koračanja uzanim utabanim putem.
Ona poslednja šetnja, koja neizbežno svakoga čeka, ne odvija se kroz sokak, uzanom skraćenom prečicom. Taj odlazak se mora obaviti širokim glavnim putem, jer napokon, više niko nigde ne žuri…


Reset

Koliko god da se trudiš da nekim ljudima činiš po volji oni će uvek naći načina da ubiju svaku volju u tebi, i da ti iz momenta pokvare raspoloženje. A takvih situacija je, barem u mom slučaju sve češće u zadnje vreme. Analizirao sam to milion puta. Hteo sam da vidim gde grešim, i shvatio delimično. Nemoguće je bilo kome ugoditi. Koliko god da si dobar u tome to je jednostavno nemoguće. Da im skineš sve zvezde sa neba uvek će ti neko reći da to nije dovoljno jer nisi skinuo Sunce. A ako skineš i Sunce, rećiće ti da si budala, i da trebaš da se baviš nekim drugim stvarima.

E pa znate šta, u pravu ste! Odoh da se malo bavim drugim stvarima. Tj. odoh da se malo bavim sobom. Imam i ja neke stvari u životu koje volim i koje me ispunjavaju. A i moji živci zaslužuju mali predah i rehabilitaciju. Udahnuću tri puta duboko i praviću se da se ništa nije ni desilo. Niko me nije nervirao, nikoga i nema trenutno oko mene…

Sem neke lepe muzike, one koja meni prija i koja me opušta, na koju prvo nailazim na youtube. Resetujem se, pa idemo ponovo. Ali onako kako meni odgovara.


Decembar

Ja, radujem se dok gledam te nasmejane mlade ljude oko sebe. Decembar je mesec kada su svi oni tako srećni što se bliži Nova godina i ostali praznici. A ja, ja sam sve to već mnogo puta prošao. I uvek sam mislio da će se ostvariti sve one naše međusobne čestitke – „da nova bude bolja od prethodne“. Ali ne, nije tako uvek bilo. I što je najgore teško da će ikada i da bude.  Slavili smo prolaz naše mladosti i naših najlepših trenutaka, a nismo bili svesni toga.  To nije bilo slavlje, već sahrana. Sahrana jednog lepog i boljeg vremena u kome smo bili srećni i bezbrižni. Lagali su nas svi, rekli su da će nam biti bolje nego što je do tada bilo. Ali neka su, opraštam im to.  Sada shvatam da je to tako moralo da bude. Gledam stare slike i po nekad mi krene po koja suza. Neki ljudi više nikada neće biti zajedno. Jebeni sistem je učinio svoje, bilo je nemoguće da svi i dalje budu na okupu. Morao je svako da krene svojim putem…  Odlaze i dalje, ja polako ostajem sam.  Pomalo me je strah zbog toga, ali takodje, strah me je da i sam krenem negde. Da bih otišao morao bih nešto i da ostavim. A strah me je i toga… I ova godina je otišla. Nekada, u zlom vremenu koje nailazi plakaću i za njom, kao i nad starim slikama što se tope u mutnoj bari mojih lepih sećanja…


Ne diraj, to mi za saranu!

Štek koji starci kriju kao zmija noge, koji je namenjen za troškove posle njihove smrti. Na taj način misle da pomažu svojim bližnjima u najtežim trenucima.
Unuk: Baba, odakle ti ovih 100 evra ovde?

Baba: Ne diraj to, to mi za saranu!

Unuk: Aj mi pozajmi 50 evra, fali mi za more, vraćam ti pre nego što umreš, može!?

Baba: Ne može, ne diraj, moram ja da mislim i za taj dan, šta ću jadna pored vas rasipnika… Bože, kome mi ostavljamo ovu zemlju… Ja kad sam bila u tvoje godine mi nismo išli na more, išlo se na njivu po celo leto…

Unuk: (besan,u sebi) More, će vidiš ti kad umreš… ima te saranim u džak…


Zemljotres u zemlji Srbiji

Pre manje od sat vremena izbio je snažan zemljotres sa epicentrom u okolini Kraljeva.

Od prilike to je u Boru izgledalo ovako: Jedno 20 sekundi se tresao nameštaj po kući. Bio sam po malo zbunjen. Znam da ništa pio nisam, blejao sam celo veče u monitor čitajući neku knjigu u PDF-u, pa sam pomislio da mi slučajno nije pao pritisak, skočio šećer, ili ne daj bože nešto gore… Bacih pogled na fejs i pročitah da je upravo bio zemljotres. Broj prijatelja na četu se postepeno povećavao…

Ali ono, najjači je bio članak od jedne rečenice na sajtu RTS-a:

СНАЖАН ЗЕМЉОТРЕС У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ
 

Ноћас, нешто пре два сата иза поноћи осетио се снажан земљотрес у централно Србији.

 

Ipak, najgenijalniji su komentari koji su potom usledili na članak:

– Ima li jos neki komentar, sta gde kako koliko?
– iz sna me probudio ,zgrada mi se okrenula..
– У Ужицу се осетио и те како. Искрено се надам да ово “труцкање“ није изазвало неку већу материјалну штету.
– ja ne mogu jos da zaspim..al je drmnulo
– Jao nismo znali, bas ste nam dali opsirnu informaciju 🙂
– Где је био епицентар? Мене је пробудио и сад не могу да спавам
– uzas zemljo srbijoooo
– Uzice se treslo u 1sat i 55min
– Najjaci do sad
– ljudi bilo je strasno cela jagodina se ljuljala!!!
– Ne bas bezazlen, potres osetio se i u Beogradu. Tacnije bila su dva potresa od kojih je prvi bio dosta snazan dok ej drugi bio znatno laksi i kraci. U mojoj zgradi je bilo i panike, neko je upalio svetla u zgradi i cula su se lupanja vratima. Napolju mrtva tisina i panican lavez pasa. Zaista jezivo ali proslo je. Nadam se da vise nece biti potresa.
– i u vojvodini su se ljuljali lusteri i drmao se nameštaj…
– U Novom Sadu je isto ljuljao oko 2:00
– osetio se i u novom sadu i to dobro kad me je probudio i sad cekam nove informacije
– Prema prvim podacima sa sajta Evropsko-mediteranskog seizmološkog centara, epicentar zemljotresa bio je 38 kilomentara jugozapadno od Kragujevca.
Prema informacijama naših čitalaca, Kraljevo je bez struje i vode.
Sajt Seizmološkog zavoda Srbije je oboren.
Uskoro opširnije.
– Kakav ples na 9 spratu na Novom Beogradu!!!! Jezivo!!!
– Ма ћути како смо организовани и ово је добро!

U međuvremenu pristižu novi komentari na sajtu. barem neće da mi bude dosadna ova noć…
A moji spavaju i dalje, nisu se ni budili. Sutra ću da im kažem šta su propustili 🙂


Crno beli televizor u boji

To ti je ono kada ti se u osnovne životne principe umeša život…
Kada sam bio mali sve je nekako bilo crno belo. Ljudi su bili dobri i zli, partizani naši, okupatori njihovi, a pravda je uvek pobeđivala.
Onda malo porasteš i shvatiš da ovi naši pobiše još neke naše više nego njihove, da i dobri ljudi imaju mračnu stranu, a da ti ma koliko se trudio nisi ni dobar a ni ispravan koliko bi želeo da budeš. I sve nekako iz crno belog pređe u sivu zonu.
I onda se još par godina pozabaviš životom i shvatiš da su loši dobri, da su dobri loši, da si ti i dobar i loš, da ništa nije crno belo, da kroz sivilo izbijaju i neke boje, da nemaš pojma ni o čemu, da sve može i ovako i onako i nešto između, i da je sve crno belo u koloru…

Nekad:
– Šta ima na prvom?
– Vesti.
– A na drugom?
– Neka utakmica.
– Kuku, šta ćemo pre!?

Sad:
*Uzimamo daljinski i sa desetak odsečnih i uvežbanih pritisaka na dugme za menjanje kanala prelazimo preko svih 100 kanala.*
– Šta ima na TV?
– Ništa…


Kad sam bio mlađan četnik ja…

Bilo je to pre 5 – 6 godina.

Osvanulo rano majsko jutro. Po želji našeg kuma Marka reših da i ja pođem na tu Ravnu Goru. Ni sanjao nisam da je četnički život tako zanimljiv. Doduše, nikada ja nisam bio nešto ideološki opredeljen za ovu ili onu stranu, ali kada neko ponese rakiju i suvo meso ne možeš da ga odbiješ, pogotovo kad su ortaci u pitanju. Kum obukao narodnju nošnju iz njegove Donje Bele Reke.  Na noge opanke, bridž pantalone, bela košulja, tkanica a na glavu stavio šajkaču sa kokardom. Poneli smo jedenje i pijenje u većim količinama nego inače, jer dugačak je put… Tako opremljeni krenuli smo na sabor putem Ravne gore.

Put je manje – više bio dosadan, a i većim delom smo ga prespavali. Kad smo napokon stigli krenusmo Doca i ja da se snabdemo nekim šajkačama i kokardama, da ne pomisle oni Ravnogorci tamo da smo neki domaći izdajnici. Kum je već nanjušio jednu dobru kafanu pod šatorom iz koje su pičile četničke pesme. Sedosmo i naručismo po kilo jagnjetine i prasetine, litar belog i kiselu, i neku salatu…
Tu nam se priključiše neki naši zemljaci iz okoline Knjaževca. Od nekih drugih starijih četnika saznali smo da su četnici našeg kraja bili čuveni i na dobrom glasu. Valjda su nas zbog toga svi i gotivili tamo. Neki debeli lik je došao da traži pomoć da mu pomognemo da izgura traktor iz nekog kanala, pošto je pijan skrenuo s puta. Mučili smo se jedno sat vremena oko toga ali smo ipak nekako uspeli da ga izbavimo. Posle smo se ponovo vratili u kafanu, pa smo malo šetali okolinom, pa opet u drugu kafanu i tako redom… Trebalo je oko 17 h da se nađemo kod autobusa sa našim ljudima iz Bora ali smo mi na to malo zaboravili. Jedva su nas pronašli u jednom od šatora. Marku Kumu se pocepali opanci, prsti mu izvirili napolje. Bela košulja skroz mokra. Ni ja i Doca nismo izgledali mnogo bolje. Bili smo blatnjavi do kolena. Uguraše nas nekako u autobus. Znam samo da su nas probudili tek kad smo stigli u Bor, a to je bilo negde oko ponoći.

Neka gusta magla se spustila nad raskrsnicom na IV kilometru u Boru. Nas trojica smo se pozdravili i krenuli na tri različite strane. Na trenutak sam se samo okrenuo i spazio Kuma kako laganim korakom i  sa velikim barjakom na ramenu  polako nestaje u maglovitoj noći. Povremeno sam zastajao kako bih utvrdio da li sam na dobrom putu do kuće. Kakav god da je, nikada mi duži nije bio.
Ali četnik iz Bora pobediti mora…


Četnici

Četnici… Ima ih raznih vrsta. Danas su najpopularniji oni koji su poznati kao okoreli ljubitelji četovanja.
Ova posebna vrsta zavisnika od interneta razvila se uz pomoć internet Krstarice, Skajpa, MSN-a i Yahoo mesindžera.
Četnici ne mare za sate provedene na netu, jer četovanje predstavlja njihov primarni način života.
Obično su registrovani na po dvadesetak foruma i obavezno imaju profil na Fejsbuku.
Odlikuje ih posebna – četnička brada, koja je danak njihovom nolajferstvu, kao i nesamerljiva zagorelost i nedostatak lične higijene.
Po tim odlikama se može odrediti u kojem stupnju razvoja, iliti stadijumu je četnik. Razlikuju se tri glavne faze:

1) Stadium prvi,tzv „četnik početnik“:
Ovaj stadium se razvija još u školskim danima. Mladi četnik početnik u trenucima dokolice želi da zabija nos u tuđi život, zbog nedostatka svojeg, i nasumično dodaje na fejsu razne ljude. Zabija se u sobu, i pod izgovorom da uči on u stvari četuje sa nekim Poljakinjama, Ukrajinkama i Holandjankama ili se blesavi po Krstaricinom čatu. Izlazi van kuće ponekad, i izbegava kontakte sa ljudima uživo, van neta.

2) Stadiijum drugi,tzv „ravnogorac“
Sada je već zapustio sve obaveze i zabrikadiran u svojoj sobi, četuje sa više osoba istovremeno. Devojku nije imao niti će. Fejs mu dosadio, skinuo je sa neta MSN Mesendžer. Sada dobija mogućnost da četuje u grupi, i okuplja virtuelno društvo drugih četnika.
Počinje da mu raste četnička brada jer je totalno zapustio higijenu. Sve mu se svodi na sistem krevet-hrana-net-krevet.

3) Stadijum treći,tzv „Draža“
U isto vreme se dopisuje na četu na Krstarici, seksi Britankom na skajpu, grupom „ravnogoraca“ na Mesendžeru i još troje kosovskih Albanaca na fejsbuku kojima jebe mater preko svojih lažnih profila. Čoveka nije video ne pamti. Izlazi van kuće jednom nedeljno, i to u okviru dvorišta. Zaboravio je kako mu roditelji izgledaju, brada mu je do pojasa, a za tuš nije čuo skoro.

Medjutim, postoji i druga vrsta četnika, ali ko još mari za njih. Već su davno izašli iz mode, a o njima ćemo u narednom textu… :))


Jesen u mom sokaku

Naslov podseća na početak jednog prosečnog pismenog zadatka iz osnovne škole, ili čak na čuvenu Tozovčevu pesmu. Mada, nije mi bio cilj da smaram  sa melanholičnim jesenjim temama…

Šta u stvari predstavlja jesen u jednoj prosečnoj srpskoj provinciji:

– Najusranije godišnje doba koje postoji. Kiša, blato, smaranje, ne možes iz kuće nikud, gubiš se uz komp, čekaš toplije vreme da bi pičio basket, išao gde hoćeš i kuda hoćeš bez da budeš ometen od strane meteoroloških prilika.

– Godišnje doba predviđeno za ženidbe i udaje … usrao si motku ako se ne oženiš do jeseni… (dobro, to je nekada tako bilo)

– Krmad skiče, sekire zveče, čuje se vapaj motorke…

– Godišnje doba kada se ritam kupanja sa dva puta nedeljno (sreda pa subota), smanjuje na jednom nedeljno (subota pa sledeća subota).

A nekada smo bili đaci koji su pisali pismene sastave iz srpskog. I tada nam je sve izgledalo drugačije, i imali smo mnogo više razumevanja. Na primer:

Uvod:

Budim se a napolju je sve nekako mračno tugaljivo i usporeno nema vedrog neba ko kadgod, traktori s levatorima i kombajnima prolaze i bude me iz sna. Rasut kukuruz po sokaku žutilom dopunjuje inače raznobojno budjenje dana. Nit sam veseo al u školu poći moram da sretnem ljude sa kojima rado delim impresije o raznobojnim temama.

Razrada:

Koraci su glasni šuškavi dugi i uvek isti. Lišće pada i ceo dan samo pada dok ih neko na gomilu ne naredja i spali ko kakve sužnje koji su nešto bogu skrivili. Blato i kiša i gliste i puževi udruženo dopunjuju sliku o jeseni godišnjem dobu kada je sve nekako rastegljeno zemljano i hladno na dodir al sa mirisom karakteristične svežine nov početak ili novi kraj. Drugovi koji samnom idu put škole pričaju kako je leti bilo lepo al to sunce neće umoliti da nam se vrati i mahne poslednji put dok bljuzgamo po baricama ko kakvi glistoprogonitelji. Graja u školi preskakanje upaljene gomile lišća i kukuruz u džepu da se nadje na času čine dan, dok nam vetar namešta kosicu ko baba pred kakav svečani ručak kad svi moramo da budemo lepi. Kiša dobuje na simsu a ja kući polazim sa komšinicom dok joj pričam kako sam u čardaku nameštao kukuruze, ko u filmu al sam se izvukao kroz krov.

Zaključak:

Kada jesen nastupi i oblaci zavladaju plavim nastane sivo na zelenoj zemlji prekrivač od žutog i crvenog lišća promene raspoloženje, iako nisam ljubitelj jeseni ona nam je potrebna da odmorimo oči u raznolikosti koju nam pruža.

Eto toliko…


Uči sine, uči…

Stari dobri vic glasi ovako:

Pokvarila se kanalizacija i dolazi majstor sa segrtom da popravi stvar. Otvore saht, a on pun govana. Majstor uskoci do pojasa i kaze segrtu: -Dodaj mi baterijsku lampu! Mali mu doda, a majstor zaroni. Kad je izronio povika: -Mali daj kljuc 18! Segrt mu doda, a ovaj opet zaroni. Nakon 1min izroni i kanalizacija pocne da otice. Izlazi majstor ponosno i kaze segrtu: -Uci mali uci, inace ces ceo zivot kljuceve dodavati!

Jedna prijateljica mi je na fejsbuku napisala i naravoučenije:

Nemoj da učiš, mali, jer ako budeš učio i ne daj Bože još završio i fakultet, čitav ćeš život (i ti i tvoji potomci) plivati u govnima!

Ipak, ja ne mislim da je u svim slučajevima isto. Moj smer – Industrijski menadžment ipak obećava. Guglao sam po netu i konačno uspeo da pronađem pravu i jedinu razumljivu definiciju menadžmenta. Vukajlija kaže ovako:

Menadžment – Nauka koja se bavi, pre svega, sama sobom. Za sada je jedini njen postulat za koji se sigurno zna da je tačan onaj da u menadžmentu ništa nije sigurno i da se on ne može naučiti. Stoga postoji fakultet za menadžment koji ne školuje menadžere jer pravi menadžer mora (trebalo bi, ništa nije sigurno!) imati iskustva. Ali blagosloveni diplomci savršeno znaju 20 medjusobno suprodstavljenih definicija šta su i znaju da, da bi bili dobar menadžer, treba da predvidjaju nepredvidivo, organizuju stvari koje ne razumeju, komanduju onima sa kojima ne umeju komuniciraju, koordiniraju sve sa čim nemaju veze i kontrolišu sve što urade, pa i kontrolu samu.

I gle čuda, uz ovo sam još našao i definiciju menadžerijade:

Savrseno vreme, mesto i izgovor za opijanje u trajanju od 5 dana, redovno odrzavana u Budvi u maju mesecu… gomila studentarije na jednom mestu sa mnogo alkohola i ludackih ideja… tada niko ne razmislja o svakodnevnim brigama… jednostavno ko ce da ih se seti sa 2 promila alkohola u krvi(ili krvi u alkoholu)
…sve vam bude jasno kad cujete da su inace fini mirni momci sa vaseg faxa goli jurili sobaricu po hotelu u 6 ujutru…

E pa sad, udaljio sam se malo od teme. Valjda zbog toga što više ni sam ne znam gde mi je dupe a gde glava, i što posle ovog neobaveznog kuckanja po blogu moram da zalegnem na pretposlednji ispit koji mi je ostao do diplomskog. Uglavnom učim noću, tada imam apsolutnu tišinu i mir. Niko me ne zove telefonom, ne čuju se zvuci brusilica i motornih testera iz komšijskih dvorišta…
Sada je tačno 2:44 a napolju se jedino čuje lavež nekog kera… ponekad…


Živeti sa muzikom

Za nekog je muzika tek po neka melodija koja ostane u sećanju izvesan duži ili kraći vremenski period, za nekog je pak obeležje jedne mladosti, jednog perioda u životu, jedne generacije, dok je za mene muzika, posmatrajući svoj život od početka do danas, bila i ostala sastavni deo života i svakodnevice.
Sa svojim saksofonom dnevno provedem po par sati. Svirajući na njemu svakoga dana, sve smo više postali bliski i nerazdvojni. Svaka numera, triler ili ton koji odsviram na njemu u meni iznova stvara neku priču, budi sećanje, radost ili setu. Teško je objasniti to jedinstveno osećanje kada svoje emocije možeš da izraziš kroz muziku a sigurno je da to teško mogu da shvate oni koji se nikada nisu bavili tim zanatom. Prema tom instrumentu osećam veliku odgovornost. Desi se da sam nekada po ceo dan zauzet nekim neodložnim obavezama ali uvek gledam da uveče kada dođem kući makar desetak minuta odsviram nešto kako me ne bi grizla savest i kako bi mi srce bilo na mestu.
Pre mnogo godina kao osnovac, sećam se da sam u školi cele godine vukao keca iz muzičkog. Imali smo one čuvene diktate iz ovoga predmeta kada smo morali da zapisujemo note dok nam je nastavnica kucala taktove na klupi. Ja bih kao po običaju blejao u plafon i u mislima projektovao neku svoju muziku. Pošto nikada nisam stigao da diktat iz muzičkog uradim na vreme dobijao bih slabu, što su moji roditelji tumačili kao nedostatak sluha i smisla za muziku. Kada sam od oca zatražio da mi kupi harmoniku dobio sam naravno negativan odgovor uz njegovo pravdanje da mi muzičko slabo ide, dok sam krišom slušao njegov razgovor sa majkom kako ne želi da mu sin bude muzikant. Pošto sam imao neku staru frulu, za kratko vreme sam samostalno savladao prve melodije, kola i pesme na ovom instrumentu, ne poznavajući ni note ni tonove preko kojih sviram. U meni se odjednom javila želja da ovaj prastari instrument zamenim nekim novijim i malo složenijim. Bez sumnje sam shvatio da je to saksofon. Muzika koja me je u to vreme opčinila je naša narodna srpska i vlaška uz koju sam odrastao i koju sam imao prilike da dosta slušam u našem kraju. Saksofon sam kupio posle dosta ubeđivanja sa roditeljima i uz pomoć mog komšije Žive Mirkovića, harmonikaša, koji je u meni prvi otkrio smisao i talenat za muziku i od koga sam naučio osnovne elemente muzičke pismenosti kao što su mol-ske i dur-ske skale. Ubrzo stupam u kontakt i sa Pedom Jankovićem, saksofonistom i legendom vlaškog melosa. Druženje i rad sa velikim majstorom svakako garantuje siguran uspeh, uz dosta rada i ljubavi prema muzici i instrumentu.
I tako se ja i do današnjih dana nesebično posvećujem muzici. Sada ne bih menjao saksofon ni jednim drugim instrumentom kada bih ponovo počinjao da se bavim muzikom. Štaviše, drago mi je što nisam krenuo da učim harmoniku ili neki drugi instrument koji je zastupljeniji. Verovatno bih se posle izvesnog vremena pokajao i poklekao pred zvukom saksofona.
Iako se pretežno bavim narodnom muzikom mislim da ne postoji dobra ili loša muzika. Po meni, postoje samo dobri ili loši muzičari. Što se žanrova tiče, ukusi su različiti, svako sluša ono što mu prija i kao što u životu čovek najčešće izabere onaj put koji mu se sviđa, veoma često se to dogodi i sa muzikom. Izuzetak može da postoji jedino ako neko zarad novca pređe u neki drugi žanr, ali tu onda nema više reči ni o ljubavi ni o umetnosti.
Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam se upoznao upravo baveći se muzikom. Svako od nas ima jedan jedinstveni smisao života – prikazati sebe kroz muziku.


Šuma

Čovek se rodi da bi se mučio, i još zbog nekih stvari, ali uglavnom da bi se mučio. U toj ljudskoj muci treba ostaviti mesta i za neke male, naizgled beznačajne stvari i trenutke koje pamtimo dugo kroz život, trenutke koji zasenjuju ljudsku muku…

Jednog lepog letnjeg dana krenuli smo putem Crnog Vrha – planine u istočnoj Srbiji, na daleko poznate po svojoj lepoti. Na žalost nismo krenuli na izlet. Pozvao me je moj dobar prijatelj i kolega da pomognem «na drva», tj oko seče stabala, i svih ostalih pratećih poslova. Ko nikada nije imao prilike da radi nešto slično taj sigurno i ne zna koliko je srećan u životu… To je verovatno jedan od najtežih ljudskih poslova u današnje vreme. U prošlosti je sigurno bilo i težih poslova ali šumske poslove još uvek nisu uspele u potpunosti da olakšaju mašine, mada su ga dosta ublažile. Možeš misliti kako je tek nekada bilo kada se seklo i izvlačilo ručno! Planina je nepristupačna, strma i mračna i kroz pojedine delove je teško kretati se čak i peške.

Kada smo stigli do određenog zabrana na kome se odvija posao zatekli smo dvojicu «momaka» od po 70 godina od prilike, u trenutku kada su doručkovali. Jedan od njih je bio naš domaćin i otac mog kolege a drugi njegov komšija iz sela koji mu je uvek bio verni pomagač u šumskim poslovima. Sedosmo sa njima pa prezalogajismo po koje kuvano jaje i parče kobasice a boga mi i popismo po koji gutljaj domaće rakije. «Deco ja sam rođen u šumi… možda je to smešno ali je živa istina. Rođen u šumi i ceo život proživeo sa njom i u njoj… Ruke su mi izgrebane, žuljave, prsti iskrivljeni umorni… Ali ostaviti ovaj posao bio bi znak da se polako bliži kraj. A ja bih još malo da proživim ako može, zdrav sam još uvek i još uvek mogu da radim. Kada bih batalio posao, sigurno više ne bi bilo tako…» starina nam priča o svojoj sudbini i s vremena na vreme zastane da uzme po koji gutljaj rakije. «A sad na poso, priči nikad kraja» reče brat mog kolege koji je sa svojim sinom pošao sa nama kolima iz Bora kako bi pomogli.

Imao sam jedan naizgled lak zadatak – da sa brda kotrljam balvane dole do cepača. I sve bi bilo jednostavno da se na putu nije nalazilo razno neposečeno drveće i panjevi koji su morali da se izbegavaju, a ni balvani nisu bili bas mali… trebalo je dosta vremena i snage. Kao po običaju zapeo sam na samom početku i gotovo u startu istegao leđne mišiće. Nisam prvi put na poslu u šumi ali uvek napravim istu grešku. Tako sam do mraka radio u gotovo nepodnošljivim bolovima, ali normalno nisam nikome pričao o tome, da ne ispadne da hoću da eskiviram posao. Povremeno smo pravili pauze kako bi se malo odmorili, popili po koju rakiju ili pivo, ili nešto prezalogajili. Moj kolega koji je profesionalni muzičar i koji nema ni snage ni iskustva sa šumskim poslovima je gotovo celog dana trpeo kritike svog oca i brata «Ti bre ne vredis ni pola lule duvana… Nije ti ovo G-dur ovde mora da stisnes dupe… I petao kad oce da kukuriče on stisne dupe, inače nema ništa od posla…» Slušam i shvatam u kakvoj se neprijatnosti nalazi ali jednostavno ne vredi bilo šta reći, ni on a ni ja nemamo nekog velikog iskustva sa šumom, a i meni je već snaga na izmaku, mada se držim i dalje koliko mogu. Koristim trenutke pauze da nađem što pogodniji položaj na strmoj zemlji, kako bi bilo kako odmorio leđa i umirio bol.

Stari je krenuo sa pričom: «Svako drvo, pre nego što ga posečem pažljivo odaberem. Ne sečem nikada mlado drvo, treba nešto da ostane i za unuke… mislim ja na sve!» Priča i klima glavom a pored njega sedi njegov unuk i verovatno u sebi misli «Baš ću ja da se mlatim sa šumom, boli me patka.» Dečku nisu dozvoljavali da diže i da tegli, više je bio tu da otrči po nešto od alata kad zatreba ili u najgorem slučaju da pomogne kada treba neki balvan da se izgura. Ali mu se verovatno šuma smučila za ceo život, što se videlo po njegovom licu.

Ipak pored svega uvek su sledili trenuci šale i anegdota. Tu je najglasniji bio brat mog kolege. «Bre, ste čuli za neki Durex sa vibracionim prstenom? Šta sve neće izmisle samo da ljudima uzmu pare. To kao radi na baterije, turiš to tako na onu stvar pa kad nestanu baterije kažeš ženi – čekaj da zamenim baterije… Nema ništa od toga! A i od tolike vibracije može da ti šlogira patka…» Onda je i deda krenuo sa njegovom pričom: «Ima iz našeg sela ona Cica što je snimala porno filmovi, kaže mi jedan da ima na buvljak da se kupi njen dvd. Gledali neki naši iz sela to što je snimala po Beograd, kažu nikakva nije. Al ipak diže kraci i zarađuje pare. Sigurno uzme 500 evra za jedan film, najmanje… A nama u šumu kolko dana treba da zaradimo 500 evra? Eeee… Lako je tim ženama, dignu kraci i može tako 5 sati, a oni muški teško da može tolko dugo kao što prikazuju na film, nego sigurno jednu scenu snimaju 3 dana…»

I tako, posle svake ovakve konstatacije i priče posao obično krene mnogo lakše. Do mraka se radilo pa čak nismo stigli do kraja sve da završimo nego smo pod farovima morali da završavamo cepanje na cepaču i pakovanje «na metrove». Ipak, sve smo završili u najboljem redu. Iako mrtvi umorni bili smo svi neizmerno zadovoljni obavljenim poslom.

Šuma nas je iscrpila ali nam je dala snage da se bolje nosimo sa nekim drugim poslovima u životu i da ih bolje razumemo. Posle ovakvog jednog napora čovek se mnogo bolje oseća, jači je a takođe je i bolja osoba u svakom pogledu. Možda neko misli da tako nešto može samo da kaže neko ko je u najmanju ruku skrenuo s uma od posla i umora, ali ne. Ko razme shvatice…


Pismo Deda Mrazu (od nepoznatog autora)

Dragi Deda Mraze:

Znam da je ovo bila teška godina, Deda Mraze, i zato se neću ljutiti ako mi ne doneseš poklone. Razumem situaciju, tata mi je objasnio da si zbog svetske ekonomske krize morao da otpustiš vilenjake i da ti irvasi već danima štrajkuju glađu, preteći da će izneti u javnost nekakve podatke o nabavci paketića mimo tendera, i da će te čika Ivica sigurno uhapsiti u okviru razbijanja novogodišnje mafije kročiš li na tlo Srbije.

Možda bi, kaže, kao i onaj čika Ljubiša, što je nekada bio kriminalac ali je obećao da više neće, pa ga sad država čuva i neguje kao da je deo kulturne baštine, mogao da se nagodiš sa sudijom i dobiješ status svedoka saradnika ako kažeš sve što znaš o ostalih 325 mafija i gde se krije onaj čika što je suviše star da bi ga zvali Mladić, ali šta ja znam o tome, još sam dete…

Samo, nije mi jasno zašto me je tata šljepio preko nosa kada sam ga pitao je l’ i on vilenjak s obzirom na to da je ostao bez posla, a deka irvas jer danima ništa nije jeo zaključan u svečanoj sali fabrike, u koju sam nekada išao na priredbe i po paketiće. Posle je tata hteo da otkupi deku iz bolnice, barem tako mislim, video sam kada je doktoru davao pare, ali nije imao pojma koliko deka vredi, a izgleda da vredi mnogo, čim se doktor drao na tatu: „Zar samo ovoliko!“

Inače, i tata bi se još drao na mene zbog onog pitanja o vilenjacima i irvasu da mama nije pritrčala i gurnula mu u usta neku malu tableticu koja, izgleda, sadrži mnogo sreće u sebi jer se samo smeškaju i gledaju u plafon kad god je popiju, a piju je nekoliko puta dnevno…

Dobro, tata je malo srećniji od mame, on posle tabletice popije i nekoliko čašica rakije – one posebne koju je hteo da otpečati kada upišem studije, ali je pre nekoliko nedelja, posle neke vesti u „Dnevniku“, ipak otvorio, otpio četiri prsta i promrmljao: „Ku. ac ćeš ti moći na fakultet – koj’ bubreg da prodam za školarinu?!“

Kad sam već kod Boga, moram da ti se pohvalim, Deda Mraze, da ove godine prvi put postim i ponosan sam zbog toga! Mama je jedno jutro otvorila frižider, zatvorila ga i rekla: „Postimo!“ Za Božić ću i da se pričestim. Ako ne znaš, to je onaj dan kada jedni govore: „Mlađa dade pet akcija“, a drugi odgovaraju: „Vaistinu dade!“

Tata kaže da bi Hrist još umirao na krstu da je čekao to čudo i svaki put kad vidi tog Mlađu na televiziji pomene mu nekakvih pet majki, mada sam ja bio ubeđen da je majka samo jedna. Možda zato i jeste tako poseban, ko zna?! Ne znam da ti kažem koliko ćemo tačno para dobiti, ali sam siguran da je u pitanju velika lova, čim će nam, osim za dva ručka, ostati i „za kanapče“, što moji kažu. Zato bih te zamolio da ako ikako možeš barem tom čika Mlađi odneseš neki poklončić – vidiš da je najbolje dete od svih!

U stvari, možda je još bolji onaj čika što strašno liči na tebe, ali ga zovu premijer. Deka kaže da je zahvaljujući njemu završio u bolnici i da sad pije šaku lekova za koje mora satima da čeka u redu. Mi ga čak i ne poznajemo, a vidiš koliko je učinio za dedu, kao da su rasli zajedno. Bilo mi je žao kada sam ga sve ove godine slušao kako priča da nikada u životu nije popio lek, valjda je bio toliko siromašan?! Sada, zahvaljujući tom divnom čiki, sve to nadoknađuje punom šakom pilulica u svakojakim bojama. Nego, da ne zaboravim, molim te da i za tog čika premijera spremiš neki poklon, i on ga je i te kako zaslužio! Znam da nije dete, ali se ponaša tako, a valjda se i to računa?!

Uzgred, mislim i da znam šta bi voleo da dobije – novi kabinet! Izgleda da mu se stari raspada, pa mu je onaj lepi čika, što su ga osudili zbog pijančenja na stadionu, rekao da mora pod hitno da ga rekonstruiše, na šta mu je ovaj odgovorio da „tim koji pobeđuje ne treba menjati“, što valjda znači da ne dozvoljava da mu naređuje jedan „alkoholičar“?! To sam i ja rekao tati kada mi je pripit naredio da rekonstruišem moj kabinet i sklonim sve sa poda, ali me je opet šljepio preko nosa, za razliku od čika Mirka, koji nije udario lepog!

Meni poklon zaista ne treba, vidiš i sam da sam darivan svakim novim danom života ovde. Ako baš insistiraš, spusti kroz dimnjak nekoliko kutija onih srećnih tableta za mamu i tatu, jer nema veće radosti za dete od roditeljskog osmeha, makar gledali tupo u plafon.

Iskreno, tvoj ja!


Prilozi

Kad smo već spomenuli origano šteta je da ne spomenemo i ostale priloge.

Prilozi su u poslednje vreme dodatak u vidu svega i svačega za hamburger, tost, pa čak i burek… Tako od priloga mogu da se nađu i ruska salata, rotkve, detelina itd…

Ko ne veruje neka skokne kod „Košute“ u Boru i neka traži da mu stave ajvar u burek. To je ovde svakodnevna pojava i ništa nije neobično, a ljubazne prodavačice vas neće oterati u p.m. što bi sigurno bio slučaj u nekom drugom gradu… A što se tiče picerija, tu je tek veselo…

Priča mi ortak nedavno:
Gace i ja se vraćamo pijani iz grada, gluvo doba noći… Odjednom dolazimo na ideju da ne bi bilo loše da svratimo u piceriju na po koje parče. Ljubazna seka naših godina nas pita šta zelimo od priloga. Gace poče da nabraja: kečap, majonez, senf, ajvar, urnebes, pavlaka, masline, feferone, vegeta, krastavac, tunjevina, praziluk, origano, aleva… Radnica trpa sve to i odjednom začudjeno priupita: – Zar sve to? A Gace će: – Ne bre, gledam šta ima!


H1N1 i dečija edukacija

Bila 3 praseta. Jedno je imalo kuću od slame, jedno od dasaka a jedno od cigala…. i tako, bla, bla, bla…
Onda je vuk dosao ispred kuće i uzviknuo: –
„Kad ja dunem i vatru sunem srušiću ti kuću!“
A iz kuće prase odgovara:
– „Sine, kad ja kinem H1N1!“
3 praseta h1n1


Origano

Trava koja se stavlja na picu.

Prilazi žena na pijaci tezgi na kojoj se prodaju razne travke:
– Dobar dan, imate li origano?
– Šta ti je to gospođo?
– To je ona trava što se stavlja na picu.
– Aaa, to ne lečimo!

pizza, origano, golubi


PRIČA SA DUNAVA

Ovo je izgleda jedini preživeli text sa starog bloga…

Sećate li se one priče o majstorijama borskih ribolovaca? Ta priča je ispričana pre par godina na jednom sajtu koji više ne postoji, a ja sam u jednom od prethodnih postova pokušao da se setim nekih detalja i da ih prenesem na blog, pošto sam originalnu verziju izgubio. Međutim, na moje veliko zadovoljstvo, originalnu verziju sam pronašao kod mog komšije Mladena koji je priču skinuo sa tog sajta i sačuvao od zaborava. Dakle, ovo je ta priča u celosti, mislim da će vam biti zanimljiva koliko i ljudima koji su je pročitali pre vas.
Sad ću da vam pričam malo doživljaje sa kampovanja na Dunavu, prošlog leta, negde sredinom avgusta. A glavni likovi su Dule, moj komšija, Dejan, njegov sin, Zoki, moj ćale i naravno ja – Aca.
Da krenem redom. Spremali se mi dve nedelje za to istorijsko kampovanje i najzad se dogovorismo kog ćemo dana da krenemo. Ono, beše, udarile avgustovske vrućine, ma kuče lipsava od žege, mi natovarili pribor, opremu, hranu u Duletov kombi, ama ko da ćemo biti dva meseca na Dunavu, “nek se nađe”, kaže Dule, “treba se jebavam žedan ceo dan po žegu ako nestane pivo, il’ ne daj, Bože, da zaboravimo mamce…” I, najzad krenuli mi polagano, onako natovareni iz Bora, k’o izbeglice. Kad smo prošli Rgotinu, Dule stade da krešti: “Dejane, mamu ti jebem, nisi turio aromu za soma, some jedan! Aaaaa, ovo ne može da se oprosti, vraćamo se u Bor”. “A bre, Dušane, gde ćemo sad za Bor, znas kol’ko smo prošli?”, stade moj ćale da odvraća Duleta od njegove namere. “Hmmm, ma da ga jebem, ajd’ možemo i bez soma, evo imamo ionako jednog u kombi”, reče, gledajući u Dejana i pristade da nastavimo dalje put. “E, čekaj, idem u onaj kukuruz da se ispišam, nadula mi se bešika ko gajde”, reče moj komša i zađe duboko u kukuruz. A mi, čekaj bre i čekaj, ama više od pola sata. “Koj’ li mu je moj sad, možda ga u’vatio proliv?”, razmišljam ja u sebi. I najzad, eto ga Dušan, nosi puno naručje mladog kukuruza u klipu. “A bre, komšo, će dobijemo mi metak za ovo!”, rekoh mu ja sa podsmehom. “Ma, ne kenjaj bre, nego otvaraj zadnja vrata da ubacim ovo, k’o stvoreno je za šarana da se baci.” “Tato, ima stvarno da pokupiš neki metak, eno ga neki čiča, približava nam se!”, krenuo Deki da se zeza. “Dejane, ako ti uđem tamo unutra, će dobiješ kožni metak!”, reče Dušan i baci onaj kukuruz preko stvari pozadi.
Nastavismo mi dalje, Dule odvrnuo radio do daske, ma ne čujem sebe kako razmišljam. “E, deco, da vam pričam ja kako smo mi nekad išli na pecanje na Dunav”, stade moj ćale da se priseća. “Nije to bilo kao danas, sve na brzinu. Krenemo ti mi iz Bora, nas petorica drugara, pođemo za Mosnu tamo u zaliv, bilo je nekad više ribe nego danas. I tako, usput, obavezno, zbog monotonije, ponesemo pet litra rakije da nam se nađe, vrućina jebiga. Dok stignemo do Slatine, ode litar. Al’ šta ćeš? Mlad organizam bio, a napolje žega, troši se… Eeee, to je bilo pecanje”, priča Zoki, a u očima mu neka žal za mladost svetluca.
I tako, uz priču, polako se sve više približavamo našem odredištu, a to nije bila Mosna kao moj ćale što reče da je nekad bilo. Ovog puta se išlo prema Kladovu, gore oko Velesnice.
Stigosmo nekako, posle par zastoja na putu, al’ šta je – tu je. Odabrasmo neko mesto, da te Bog sačuva, na nizbrdici. Tu je ispred, na jednom kraćem rastojanju stajao i jedan usidreni brod. “Ovo je idealno mesto, nema vetar, nema trava, nema komarci, nema ništa”, reče Dule. “Komšo, pa ovde izgleda ni ribe nema!?”, dobacih ja onako… “Ma, baca se smuđ, tako sam čuo, mora da udari nešto, slao sam Dejana da kupi crviće za belicu, skroz smo bre spremni da ih trsimo”, poče Dule da galami. “Da vidimo šta je to moj sin uz’o od mamci?”, krene moj komša da čeprka po rancu. “E, evo ih crvi!” Mi ostali već smo raspakovali štapove i krenuli da pecamo. Kad odjednom, začusmo Duletove standardne psovke: “Dejane, pička ti materina, gde si uz’o ovi smrdljivi crvi?” “Pa, dole u 7. juli kod Cigani, gde si mi i reko, kod klanice”, reče Dejan. “Neka Ciganka bila, od nje sam uz’o”. “Kakva Ciganka, jebem li ti sunce nesposobno, pa ovo smrdi k’o govno”, krenuo Dule još glasnije da se dernja, čak su nas s onog broda čuli. “Pa jeste tato, Ciganka mi prodala crvi, još mi i manje naplatila.” “A bre, bitango jedna, pa ona je to ionako htela da baci, ko će peca s ovaj smrdljak, i gde je ona to uopšte držala, jebem li vas nenormalne sve?”, krenuo Dule sve više i glasnije da psuje. Kad odjednom, uze onu kantu sa sve crvićima i zafrljači je u Dunav.
Pecasmo mi tako jedno sat vremena, kad odjednom spazismo da s onog broda dolazi neki čamac prema nama. A u čamcu neki debeli bradonja. “Momci, je l’ trza?”, upita nas. “Ma trza, al’ ne na ovo mesto”, reče Zoki kroz zajebanciju. “E dobro, ja doš’o ako neko može da mi zaveže ove sitne udice, mnogo mi debeli prsti, pa ne mogu”. “Evo, ovaj moj sin će ti veže”, reče Dule. “Gde pođem s njega, tu riba ne pipa.” Kad je čovek izašao iz čamca, reče nam da je on kapetan tog broda, i da je tu sa ženom i decom, čekaju da dođu neki da im poprave motor, pokvario se, pa se zato usidrili. A u stvari, odma’ sam ukapirao, nije on doš’o da mu vežemo udice, nego da popriča s nekim, tamo na brodu pored svoje porodice nikog drugog nema. Izvadi ti kapetan flašu kajsijevače, a kad su to videli Dule i Zoki, odma’ pobacaše štapove u žbunje i sedoše na po čašicu razgovora.
I kapetan je razvezao svoju priču. Krenuo on da priča kako je oplovio ceo Dunav i kako gore po Nemačkoj Nemci vraćaju ribe u vodu kad upecaju. ”Ma, boli njih đoka, ja da imam platu k’o Švaba i ja bi’ vraćao. Sednem u ležaljku, pecam, pored mene gajba piva i nakrivim onu stvar”, krenuo Dule da komentariše. ”Izvinite, da vas pitam…”, ubaci se Dejan, ”a gde je Nemačka, uzvodno il nizvodno?” ”Dejane, pa jesi ti učio nešto u tu školu, pizda ti materina, znaš valjda da se orjentišeš?”, krenuo Dule da se ubaci. Počesmo mi da se smejemo, a Dejan sav onako ozbiljan i dalje čeka odgovor na pitanje. ”Plovio sam ja i po moru, al’ to ti je robija, po nekol’ko meseci ne vidim porodicu”, nastavlja kapetan svoju priču. ”Ma, ne bi’ ja to mog’o nikad prijatelju”, reče Zoki, ”ovo bar vidiš obalu s jedne i druge strane, a tamo samo voda, neka fala”. I tako, uz priču, prolazilo nam vreme. Kapetan se vratio na svoj brod, a već je počelo i da se smrkava, a pred mrak baš trza riba. Raspalismo ti mi vatru, bacismo neke kobasice na tiganj, a riba krenula, sitna al’ trza. Zajebasmo pecanje onda kad se više nije video plovak u vodi. Dule izvadio neku neonku na akumulator, al’ ne vredi, samo su se skupljali komarci. “Ma pr’sta pula više, ‘ajde da se večera.” Odvrnuo Dule neki tranzistor na baterije, naš’o mu on vlaški melos, atmosfera domaća, što bi on rek’o. Večerali mi, ćaskali još malo, došlo vreme i da se spava. “Ja ću napred na prednja sedišta da se izvalim, a vas trojica se snađite pozadi, ima mesta”, reče Dule. “Ma ima, kako da nema, al’ nas je trojica, nego nismo došli u hotel jebiga, će se zbijemo”, rekoh. “E, odo’ ja da zapalim malo bagrem zbog komarci, beže od tog dima, da nam ne sišu krv, đavo da ih nosi”, reče Dule i ode. Nas trojica legli već, a posle pola sata eto i Duleta, ulazi u kombi, čujem ga već skoro kroz san. Ama, samo što me prvi san uhvatio, kad začuh: PLJES, PLJES!!!. “Šta radite to tamo?”, začuh i Duletov glas. “A bre, ušli komarci, pun ih je kombi!”, reče Dejan. Otvoriše se i vrata, Dejan krenuo da izađe napolje. “Dejane! Ulazi u kombi, ne jedi govna!”; čujem Duleta pospanog. “Lele, stvarno ušli komarci, jebem im familiju”, Dule se vec razbudio. “Kako ušli, pa jesi palio bagrem?”, pita Zoki. “Jebem li ga”, odgovori Dule. “Sad ću ti kažem kako komšo”, reših da im objasnim situaciju. “Razbežali se oni kad si palio bagrem, al’ se sakrili u kombi, pa svi prozori nam otvoreni”, krenuh da im objašnjavam. “Pazi stvarno, majku mu jebem, daj da ih isteramo, imam sprej,… e, do kurca, ostao sprej u Bor!” “JAOOOOOj!!!”, počeo Dule da zapomaže.
Tu ću noć pamtiti dok sam živ!