Аца Кулић лично анд персонално…

samo trenutak…

Balada o Crvenom Brdu

Bilo jednom jedno brdo, zeleno, veliko i ponosito. Hiljadama godina pozdravljalo je sunce i mesec, leto i zimu, kišu i vetar…

Jednoga dana došao je čovek. Zastao je, pogledao i seo pokraj njega. Učinilo mu se da to brdo nije kao i sva druga brda. Vetar mu je šapnuo da ono nešto krije. Čovek je razmišljao dugo – Šta bi to jedno brdo moglo da krije ispod svojih skuta? Nije mu odmah bilo jasno… Zatim je došla kiša. Rekla je da brdo krije sreću. Opet tajac, zbunjenost i razmišljanje… Zatim je došla noć. Rekla mu je da počne da kopa, i da će naći sreću ispod njegovih skuta. Čovek je kopao… Zatim je došao i dan. Čovek je kopao i dalje, ali sreću, onakvu kakvu je zamišljao, još uvek nije našao.

I tako već stotinama godina unazad, danju i noću, leti i zimi, po kiši i vetru. Njegova deca, unuci i praunuci… Svi i dalje tragaju za srećom.

Našli je još uvek nisu…


Preko otpada prostora

Kao anđeo letim iznad kuće,
Kao anđeo ispunjavam želje,
Kao anđeo ću povući strelicu,
Kao anđeo ja živim sam.

Nisam živeo kao što je obećano,
Oh, tako sam se mučio jer vidim sve,
Mučeni ništa ne mogu da urade,
A mučeni su sve trebali da urade,
Mučen sam jer sam još uvek čovek,
Koji nije živeo kao što je obećano.

Ja sam daleko od proslavljenih,
Oh, ja nisam džin,
Oh, ja nisam sam… u samoći,
Vreme je kratko imam sastanak u podne, u podne u paklu,
Preko otpada prostora i polja vazduha sam klizim kroz noć.

Oh, molim te molim, misli o meni jer sam ja pored tebe,
Ja sam pored tebe, ja sam pored tebe… oh,
Ja sam sam i upravo sam pored tebe.


Postpraznično-prvomajska priča

Mali, zamišljeni dijalog dvojice proletera:

Radisav: Zašto ste zabrinuti, prijatelju?

Milisav: Zbog krize druže, zbog krize…

Radisav: Šta se vas tiče ta kriza, moliću lepo?

Milisav: Brinem se za posao. Bez posla nema plate, bez plate ne mogu da kupim hranu, da platim račune za struju, vodu, grejanje…

Radisav: Bojim se da ne shvatate težinu problema. Vidite, mogao bih da živim sa činjenicom da umirem od gladi ili da se smrzavam, ali da hodam neuredan, smrdljiv i prljav – to već ne bih podneo!

Milisav: Shvatam! Ja umirem od gladi, ali ima i gorih stvari. Zamislite da se pojavite na razgovoru za posao, odelo vam poderano, kosa neočešljana i brkovi potkresani nakrivo! Nije to mala stvar… Nego, imate li posao?

Radisav: Imam, ali ne dobijam platu već šest meseci.

Milisav: Pa šta biste hteli, prijatelju!? Vi barem idete na posao! Šta je sa hiljadama onih beznadežnih koji sede kući?

Radisav: Njihovi brkovi ne moraju biti besprekorni!


Sokače

Mali uzani prolaz kroz koji prolazimo gotovo celog života, i sa kojim nam nesvesno prolaze godine, a i čitav život…
Prvi koraci, sećanja kao kroz maglu. Sa jedne strane stoji malo bespomoćno dete, a malo dalje osoba raširenih ruku. Gazi se polako i nesigurno ka osobi koja nam je mnogo draga. Majka, otac… nije bitno, prvi koraci su savladani.
Par godina kasnije. Brzim koracima uzanim putem. Najbezbednije mesto za igru, jer tako nam je dozvoljeno. Slabo prometna putanja u kojoj nema saobraćaja, zaštićena od velikih spoljnih uticaja. I tada se činilo da je ceo svet naš, a to je u stvari bio samo jedan maleni sokak.
I opet, vreme lagano prolazi. Školski dani, obaveze koje su se tada činile dosta velike i svakodnevna jurnjava kroz sokak. Da se što pre stigne do škole, kraćim putem. Zatim srednja škola, verovatno najlepši dani u životu. Ja sam gospodar svega postojećeg, a sokak je moje carstvo. Tu se sastajalo, rastajalo, prva cigara zapalila. Krišom za ruku držalo… Pogled u zemlju u maglovitom danu, činilo se da je svaki kamen baš na svom mestu, tu gde je stajao godinama.
I opet prolazimo tuda, kao i naše izgubljene godine. Indeks je u ruci, u jednom džepu istrošena olovka, u drugom nešto malo sitnine koja zvecka pri brzom hodu. Žurimo negde…
Od jednom sve lepote sokaka ostaju u drugom planu. U glavi hiljadu različitih misli, jedna drugu gaze brže nego hitra noga opalo lišće.
Čovek srednjih godina sa izlizanom aktovkom u ruci korača užurbano. Njemu je sokak najbolji prijatelj koji mu skraćuje put i daje toliko dragoceno dodatno vreme. Nekada su i par minuta pravo bogatstvo, naročito ako živiš u vremenskom šablonu.
A posle godina proživljenih u tom šablonu, sa štapom u ruci koračaš lagano kroz taj isti sokak. Vreme je na izmaku, dosta je očigledno. Ponovo, kao nekada davno, pažljivo gledaš svaki onaj kamen, i mirno konstatuješ da je svaki na svom mestu. Sve je isto, posle nebrojeno mnogo koračanja uzanim utabanim putem.
Ona poslednja šetnja, koja neizbežno svakoga čeka, ne odvija se kroz sokak, uzanom skraćenom prečicom. Taj odlazak se mora obaviti širokim glavnim putem, jer napokon, više niko nigde ne žuri…


Reset

Koliko god da se trudiš da nekim ljudima činiš po volji oni će uvek naći načina da ubiju svaku volju u tebi, i da ti iz momenta pokvare raspoloženje. A takvih situacija je, barem u mom slučaju sve češće u zadnje vreme. Analizirao sam to milion puta. Hteo sam da vidim gde grešim, i shvatio delimično. Nemoguće je bilo kome ugoditi. Koliko god da si dobar u tome to je jednostavno nemoguće. Da im skineš sve zvezde sa neba uvek će ti neko reći da to nije dovoljno jer nisi skinuo Sunce. A ako skineš i Sunce, rećiće ti da si budala, i da trebaš da se baviš nekim drugim stvarima.

E pa znate šta, u pravu ste! Odoh da se malo bavim drugim stvarima. Tj. odoh da se malo bavim sobom. Imam i ja neke stvari u životu koje volim i koje me ispunjavaju. A i moji živci zaslužuju mali predah i rehabilitaciju. Udahnuću tri puta duboko i praviću se da se ništa nije ni desilo. Niko me nije nervirao, nikoga i nema trenutno oko mene…

Sem neke lepe muzike, one koja meni prija i koja me opušta, na koju prvo nailazim na youtube. Resetujem se, pa idemo ponovo. Ali onako kako meni odgovara.


Decembar

Ja, radujem se dok gledam te nasmejane mlade ljude oko sebe. Decembar je mesec kada su svi oni tako srećni što se bliži Nova godina i ostali praznici. A ja, ja sam sve to već mnogo puta prošao. I uvek sam mislio da će se ostvariti sve one naše međusobne čestitke – „da nova bude bolja od prethodne“. Ali ne, nije tako uvek bilo. I što je najgore teško da će ikada i da bude.  Slavili smo prolaz naše mladosti i naših najlepših trenutaka, a nismo bili svesni toga.  To nije bilo slavlje, već sahrana. Sahrana jednog lepog i boljeg vremena u kome smo bili srećni i bezbrižni. Lagali su nas svi, rekli su da će nam biti bolje nego što je do tada bilo. Ali neka su, opraštam im to.  Sada shvatam da je to tako moralo da bude. Gledam stare slike i po nekad mi krene po koja suza. Neki ljudi više nikada neće biti zajedno. Jebeni sistem je učinio svoje, bilo je nemoguće da svi i dalje budu na okupu. Morao je svako da krene svojim putem…  Odlaze i dalje, ja polako ostajem sam.  Pomalo me je strah zbog toga, ali takodje, strah me je da i sam krenem negde. Da bih otišao morao bih nešto i da ostavim. A strah me je i toga… I ova godina je otišla. Nekada, u zlom vremenu koje nailazi plakaću i za njom, kao i nad starim slikama što se tope u mutnoj bari mojih lepih sećanja…