Аца Кулић лично анд персонално…

Uncategorized

Moja generacija

Ja znam samo jedno: Da ona nije kriva za sve ovo što se nama dešava zadnjih 20 godina. Da je živela u najgorem mogućem vremenu, izgubila detinjstvo i mladost a sada je neki optužuju kako je kriva zbog pasivnosti, gubitka Kosova, Svetske ekonomske krize…  Pa dokle bre više? Zar ovaj narod stvarno ima tako loše pamćenje? Koliko još ratova treba da nam se desi da bi konačno neko rekao – Dosta bre više! Hajde malo da se ponašamo razumno, kao civilizovani ljudi! Ovo je 2011. godina. Nije ni 1389. ni 1914, 1941… ili koja god hoćete. Dokle ćemo da ponavljamo iste greške? Ako se nekome ratuje neka ide na Kosovo, u Libiju, Irak… gde god. Samo neka nas obične smrtnike, koji imamo svoje bedne male živote, koje su nam ostavili preci u amanet…  samo neka nas ostave na miru. Ima još uvek nas koji smo barem malo ostali normalni. Nema nas puno, ali nas još uvek ima.


Помен уском колосеку

Недавно сам тек схватио колико је пруга важан део мог града Бора, и колико је важна била у његовој историји. Боравак поред нове пруге ме је натерао на размишљање и мотање филмова из прошлости, када сам од свог деде слушао приче о Прузи уског колосека. Те пруге више нема. Остали су само по негде њени разбацани делови, који неким чудом још нису размонтирани и склоњени. И још по нека стара зграда железничке станице.

У суботу 25. маја 1968 године, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта.

бор уски колосек


Ako je Zato, Zašto je Tako?

Ako sam voleo zašto me mrze?

Ako sam poštovao zašto me guze?

Ako sam davao zašto mi uzimaju?

Ako sam ćutao zašto me prozivaju?

Ako sam pomagao zašto mi odmažu?

Ako sam loš, zašto me lažu?


Dnevni obrok samoće

Na samom početku treba se podsetiti one fraze – usamljenost je izbor, a samoća nužnost.  Nikada nisam voleo da budem sam, a kamo li da preferiram neku usamljenost. Samoća me je uvek plašila, a naročito me plaši u poslednje vreme kada je više nego očigledno da iz dana u dan po neko od nas ode negde na svoju stranu. Ali to je nužno zlo.

Usamljenost, to je nešto drugo. Nekada mi je bila veoma strana. Ipak, kako godine prolaze shvatam da je do nekle potrebna svakom čoveku, u nekoj maloj količini. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao naličje izlizane kese. Ali desi se da ne znamo šta sami mislimo i osećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

A putem prema gradu mislio sam: Čemu tolika žurba? Zar se bojim da neću stići na svoj deo patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čoveku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru? Je li to uvek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čoveka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja, zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve.

Ranije me u čudnu nedoumicu stavljao umetnik koji ne oseća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pesme uvek o onim istim zvezdama koje je doživeo kad mu je bilo sedamnaest godina. Sada znam: umetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umetnik, time se razlikuje od običnog čoveka, neumetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I dodavao da je naivna, i diletantska, i staromodna, ovakva predstava umetnikovog lika. Pa ipak, divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po cirkusima koji gutaju parčiće stakla. I čudim se kako mogu da nešto vredno još istisnu iz sebe…


Zemljotres u zemlji Srbiji

Pre manje od sat vremena izbio je snažan zemljotres sa epicentrom u okolini Kraljeva.

Od prilike to je u Boru izgledalo ovako: Jedno 20 sekundi se tresao nameštaj po kući. Bio sam po malo zbunjen. Znam da ništa pio nisam, blejao sam celo veče u monitor čitajući neku knjigu u PDF-u, pa sam pomislio da mi slučajno nije pao pritisak, skočio šećer, ili ne daj bože nešto gore… Bacih pogled na fejs i pročitah da je upravo bio zemljotres. Broj prijatelja na četu se postepeno povećavao…

Ali ono, najjači je bio članak od jedne rečenice na sajtu RTS-a:

СНАЖАН ЗЕМЉОТРЕС У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ
 

Ноћас, нешто пре два сата иза поноћи осетио се снажан земљотрес у централно Србији.

 

Ipak, najgenijalniji su komentari koji su potom usledili na članak:

– Ima li jos neki komentar, sta gde kako koliko?
– iz sna me probudio ,zgrada mi se okrenula..
– У Ужицу се осетио и те како. Искрено се надам да ово “труцкање“ није изазвало неку већу материјалну штету.
– ja ne mogu jos da zaspim..al je drmnulo
– Jao nismo znali, bas ste nam dali opsirnu informaciju 🙂
– Где је био епицентар? Мене је пробудио и сад не могу да спавам
– uzas zemljo srbijoooo
– Uzice se treslo u 1sat i 55min
– Najjaci do sad
– ljudi bilo je strasno cela jagodina se ljuljala!!!
– Ne bas bezazlen, potres osetio se i u Beogradu. Tacnije bila su dva potresa od kojih je prvi bio dosta snazan dok ej drugi bio znatno laksi i kraci. U mojoj zgradi je bilo i panike, neko je upalio svetla u zgradi i cula su se lupanja vratima. Napolju mrtva tisina i panican lavez pasa. Zaista jezivo ali proslo je. Nadam se da vise nece biti potresa.
– i u vojvodini su se ljuljali lusteri i drmao se nameštaj…
– U Novom Sadu je isto ljuljao oko 2:00
– osetio se i u novom sadu i to dobro kad me je probudio i sad cekam nove informacije
– Prema prvim podacima sa sajta Evropsko-mediteranskog seizmološkog centara, epicentar zemljotresa bio je 38 kilomentara jugozapadno od Kragujevca.
Prema informacijama naših čitalaca, Kraljevo je bez struje i vode.
Sajt Seizmološkog zavoda Srbije je oboren.
Uskoro opširnije.
– Kakav ples na 9 spratu na Novom Beogradu!!!! Jezivo!!!
– Ма ћути како смо организовани и ово је добро!

U međuvremenu pristižu novi komentari na sajtu. barem neće da mi bude dosadna ova noć…
A moji spavaju i dalje, nisu se ni budili. Sutra ću da im kažem šta su propustili 🙂


Šuma

Čovek se rodi da bi se mučio, i još zbog nekih stvari, ali uglavnom da bi se mučio. U toj ljudskoj muci treba ostaviti mesta i za neke male, naizgled beznačajne stvari i trenutke koje pamtimo dugo kroz život, trenutke koji zasenjuju ljudsku muku…

Jednog lepog letnjeg dana krenuli smo putem Crnog Vrha – planine u istočnoj Srbiji, na daleko poznate po svojoj lepoti. Na žalost nismo krenuli na izlet. Pozvao me je moj dobar prijatelj i kolega da pomognem «na drva», tj oko seče stabala, i svih ostalih pratećih poslova. Ko nikada nije imao prilike da radi nešto slično taj sigurno i ne zna koliko je srećan u životu… To je verovatno jedan od najtežih ljudskih poslova u današnje vreme. U prošlosti je sigurno bilo i težih poslova ali šumske poslove još uvek nisu uspele u potpunosti da olakšaju mašine, mada su ga dosta ublažile. Možeš misliti kako je tek nekada bilo kada se seklo i izvlačilo ručno! Planina je nepristupačna, strma i mračna i kroz pojedine delove je teško kretati se čak i peške.

Kada smo stigli do određenog zabrana na kome se odvija posao zatekli smo dvojicu «momaka» od po 70 godina od prilike, u trenutku kada su doručkovali. Jedan od njih je bio naš domaćin i otac mog kolege a drugi njegov komšija iz sela koji mu je uvek bio verni pomagač u šumskim poslovima. Sedosmo sa njima pa prezalogajismo po koje kuvano jaje i parče kobasice a boga mi i popismo po koji gutljaj domaće rakije. «Deco ja sam rođen u šumi… možda je to smešno ali je živa istina. Rođen u šumi i ceo život proživeo sa njom i u njoj… Ruke su mi izgrebane, žuljave, prsti iskrivljeni umorni… Ali ostaviti ovaj posao bio bi znak da se polako bliži kraj. A ja bih još malo da proživim ako može, zdrav sam još uvek i još uvek mogu da radim. Kada bih batalio posao, sigurno više ne bi bilo tako…» starina nam priča o svojoj sudbini i s vremena na vreme zastane da uzme po koji gutljaj rakije. «A sad na poso, priči nikad kraja» reče brat mog kolege koji je sa svojim sinom pošao sa nama kolima iz Bora kako bi pomogli.

Imao sam jedan naizgled lak zadatak – da sa brda kotrljam balvane dole do cepača. I sve bi bilo jednostavno da se na putu nije nalazilo razno neposečeno drveće i panjevi koji su morali da se izbegavaju, a ni balvani nisu bili bas mali… trebalo je dosta vremena i snage. Kao po običaju zapeo sam na samom početku i gotovo u startu istegao leđne mišiće. Nisam prvi put na poslu u šumi ali uvek napravim istu grešku. Tako sam do mraka radio u gotovo nepodnošljivim bolovima, ali normalno nisam nikome pričao o tome, da ne ispadne da hoću da eskiviram posao. Povremeno smo pravili pauze kako bi se malo odmorili, popili po koju rakiju ili pivo, ili nešto prezalogajili. Moj kolega koji je profesionalni muzičar i koji nema ni snage ni iskustva sa šumskim poslovima je gotovo celog dana trpeo kritike svog oca i brata «Ti bre ne vredis ni pola lule duvana… Nije ti ovo G-dur ovde mora da stisnes dupe… I petao kad oce da kukuriče on stisne dupe, inače nema ništa od posla…» Slušam i shvatam u kakvoj se neprijatnosti nalazi ali jednostavno ne vredi bilo šta reći, ni on a ni ja nemamo nekog velikog iskustva sa šumom, a i meni je već snaga na izmaku, mada se držim i dalje koliko mogu. Koristim trenutke pauze da nađem što pogodniji položaj na strmoj zemlji, kako bi bilo kako odmorio leđa i umirio bol.

Stari je krenuo sa pričom: «Svako drvo, pre nego što ga posečem pažljivo odaberem. Ne sečem nikada mlado drvo, treba nešto da ostane i za unuke… mislim ja na sve!» Priča i klima glavom a pored njega sedi njegov unuk i verovatno u sebi misli «Baš ću ja da se mlatim sa šumom, boli me patka.» Dečku nisu dozvoljavali da diže i da tegli, više je bio tu da otrči po nešto od alata kad zatreba ili u najgorem slučaju da pomogne kada treba neki balvan da se izgura. Ali mu se verovatno šuma smučila za ceo život, što se videlo po njegovom licu.

Ipak pored svega uvek su sledili trenuci šale i anegdota. Tu je najglasniji bio brat mog kolege. «Bre, ste čuli za neki Durex sa vibracionim prstenom? Šta sve neće izmisle samo da ljudima uzmu pare. To kao radi na baterije, turiš to tako na onu stvar pa kad nestanu baterije kažeš ženi – čekaj da zamenim baterije… Nema ništa od toga! A i od tolike vibracije može da ti šlogira patka…» Onda je i deda krenuo sa njegovom pričom: «Ima iz našeg sela ona Cica što je snimala porno filmovi, kaže mi jedan da ima na buvljak da se kupi njen dvd. Gledali neki naši iz sela to što je snimala po Beograd, kažu nikakva nije. Al ipak diže kraci i zarađuje pare. Sigurno uzme 500 evra za jedan film, najmanje… A nama u šumu kolko dana treba da zaradimo 500 evra? Eeee… Lako je tim ženama, dignu kraci i može tako 5 sati, a oni muški teško da može tolko dugo kao što prikazuju na film, nego sigurno jednu scenu snimaju 3 dana…»

I tako, posle svake ovakve konstatacije i priče posao obično krene mnogo lakše. Do mraka se radilo pa čak nismo stigli do kraja sve da završimo nego smo pod farovima morali da završavamo cepanje na cepaču i pakovanje «na metrove». Ipak, sve smo završili u najboljem redu. Iako mrtvi umorni bili smo svi neizmerno zadovoljni obavljenim poslom.

Šuma nas je iscrpila ali nam je dala snage da se bolje nosimo sa nekim drugim poslovima u životu i da ih bolje razumemo. Posle ovakvog jednog napora čovek se mnogo bolje oseća, jači je a takođe je i bolja osoba u svakom pogledu. Možda neko misli da tako nešto može samo da kaže neko ko je u najmanju ruku skrenuo s uma od posla i umora, ali ne. Ko razme shvatice…


Pismo Deda Mrazu (od nepoznatog autora)

Dragi Deda Mraze:

Znam da je ovo bila teška godina, Deda Mraze, i zato se neću ljutiti ako mi ne doneseš poklone. Razumem situaciju, tata mi je objasnio da si zbog svetske ekonomske krize morao da otpustiš vilenjake i da ti irvasi već danima štrajkuju glađu, preteći da će izneti u javnost nekakve podatke o nabavci paketića mimo tendera, i da će te čika Ivica sigurno uhapsiti u okviru razbijanja novogodišnje mafije kročiš li na tlo Srbije.

Možda bi, kaže, kao i onaj čika Ljubiša, što je nekada bio kriminalac ali je obećao da više neće, pa ga sad država čuva i neguje kao da je deo kulturne baštine, mogao da se nagodiš sa sudijom i dobiješ status svedoka saradnika ako kažeš sve što znaš o ostalih 325 mafija i gde se krije onaj čika što je suviše star da bi ga zvali Mladić, ali šta ja znam o tome, još sam dete…

Samo, nije mi jasno zašto me je tata šljepio preko nosa kada sam ga pitao je l’ i on vilenjak s obzirom na to da je ostao bez posla, a deka irvas jer danima ništa nije jeo zaključan u svečanoj sali fabrike, u koju sam nekada išao na priredbe i po paketiće. Posle je tata hteo da otkupi deku iz bolnice, barem tako mislim, video sam kada je doktoru davao pare, ali nije imao pojma koliko deka vredi, a izgleda da vredi mnogo, čim se doktor drao na tatu: „Zar samo ovoliko!“

Inače, i tata bi se još drao na mene zbog onog pitanja o vilenjacima i irvasu da mama nije pritrčala i gurnula mu u usta neku malu tableticu koja, izgleda, sadrži mnogo sreće u sebi jer se samo smeškaju i gledaju u plafon kad god je popiju, a piju je nekoliko puta dnevno…

Dobro, tata je malo srećniji od mame, on posle tabletice popije i nekoliko čašica rakije – one posebne koju je hteo da otpečati kada upišem studije, ali je pre nekoliko nedelja, posle neke vesti u „Dnevniku“, ipak otvorio, otpio četiri prsta i promrmljao: „Ku. ac ćeš ti moći na fakultet – koj’ bubreg da prodam za školarinu?!“

Kad sam već kod Boga, moram da ti se pohvalim, Deda Mraze, da ove godine prvi put postim i ponosan sam zbog toga! Mama je jedno jutro otvorila frižider, zatvorila ga i rekla: „Postimo!“ Za Božić ću i da se pričestim. Ako ne znaš, to je onaj dan kada jedni govore: „Mlađa dade pet akcija“, a drugi odgovaraju: „Vaistinu dade!“

Tata kaže da bi Hrist još umirao na krstu da je čekao to čudo i svaki put kad vidi tog Mlađu na televiziji pomene mu nekakvih pet majki, mada sam ja bio ubeđen da je majka samo jedna. Možda zato i jeste tako poseban, ko zna?! Ne znam da ti kažem koliko ćemo tačno para dobiti, ali sam siguran da je u pitanju velika lova, čim će nam, osim za dva ručka, ostati i „za kanapče“, što moji kažu. Zato bih te zamolio da ako ikako možeš barem tom čika Mlađi odneseš neki poklončić – vidiš da je najbolje dete od svih!

U stvari, možda je još bolji onaj čika što strašno liči na tebe, ali ga zovu premijer. Deka kaže da je zahvaljujući njemu završio u bolnici i da sad pije šaku lekova za koje mora satima da čeka u redu. Mi ga čak i ne poznajemo, a vidiš koliko je učinio za dedu, kao da su rasli zajedno. Bilo mi je žao kada sam ga sve ove godine slušao kako priča da nikada u životu nije popio lek, valjda je bio toliko siromašan?! Sada, zahvaljujući tom divnom čiki, sve to nadoknađuje punom šakom pilulica u svakojakim bojama. Nego, da ne zaboravim, molim te da i za tog čika premijera spremiš neki poklon, i on ga je i te kako zaslužio! Znam da nije dete, ali se ponaša tako, a valjda se i to računa?!

Uzgred, mislim i da znam šta bi voleo da dobije – novi kabinet! Izgleda da mu se stari raspada, pa mu je onaj lepi čika, što su ga osudili zbog pijančenja na stadionu, rekao da mora pod hitno da ga rekonstruiše, na šta mu je ovaj odgovorio da „tim koji pobeđuje ne treba menjati“, što valjda znači da ne dozvoljava da mu naređuje jedan „alkoholičar“?! To sam i ja rekao tati kada mi je pripit naredio da rekonstruišem moj kabinet i sklonim sve sa poda, ali me je opet šljepio preko nosa, za razliku od čika Mirka, koji nije udario lepog!

Meni poklon zaista ne treba, vidiš i sam da sam darivan svakim novim danom života ovde. Ako baš insistiraš, spusti kroz dimnjak nekoliko kutija onih srećnih tableta za mamu i tatu, jer nema veće radosti za dete od roditeljskog osmeha, makar gledali tupo u plafon.

Iskreno, tvoj ja!


Prilozi

Kad smo već spomenuli origano šteta je da ne spomenemo i ostale priloge.

Prilozi su u poslednje vreme dodatak u vidu svega i svačega za hamburger, tost, pa čak i burek… Tako od priloga mogu da se nađu i ruska salata, rotkve, detelina itd…

Ko ne veruje neka skokne kod „Košute“ u Boru i neka traži da mu stave ajvar u burek. To je ovde svakodnevna pojava i ništa nije neobično, a ljubazne prodavačice vas neće oterati u p.m. što bi sigurno bio slučaj u nekom drugom gradu… A što se tiče picerija, tu je tek veselo…

Priča mi ortak nedavno:
Gace i ja se vraćamo pijani iz grada, gluvo doba noći… Odjednom dolazimo na ideju da ne bi bilo loše da svratimo u piceriju na po koje parče. Ljubazna seka naših godina nas pita šta zelimo od priloga. Gace poče da nabraja: kečap, majonez, senf, ajvar, urnebes, pavlaka, masline, feferone, vegeta, krastavac, tunjevina, praziluk, origano, aleva… Radnica trpa sve to i odjednom začudjeno priupita: – Zar sve to? A Gace će: – Ne bre, gledam šta ima!


Imao sam blog, i opet ga imam…

Sudbina se poigrala sa mojim blogom tako da je svo moje nekadašnje pisanje propalo u jednom trenutku kada su neki bezobrazni hakeri resili da napadnu server, i to baš server na kome je bio i moj blog. Ali ko im klacka kosti, ne mogu oni toliko blogova da unište koliko ja mogu da pišem. I ima iz inata da pišem, pa nek crknu, seme im pokvareno razbojničko!

Nego da se vratimo mi vedrijim temama. Prvi post i ono standardno – ja sam taj i taj i bla, bla ćemo da izbegnemo jer me svi vi uglavnom znate. A ako me ne poznajete onda čitajte ovaj blog u narednom periodu i sve će vam se kasti samo. Verujte, nećete da se pokajete mnogo sam pametan i zanimljiv čovek.

Čak sam bio i predavač na BlogOpenu ali neću da se hvalim, to znaju svi moji prijatelji borski blogeri a naročito Suske čijom sam zaslugom i postao predavač. Inače, ja tako kad ogladnim odem kod moje sestre (sa kojom nisam u srodstvu ali smo poreklom iz istog sela) Gage na blog i tamo se nagledam različitih đakonija iz njene kuhinje, tako da sam posle toga još više gladan. Kad hoću malo da se relaksiram uz muziku i sve nešto lepo, skoknem kod Dede i izgubim se u raznim zanimljivim tekstovima. Za dnevno-političke aktivnosti tu je RainDog sa njegovim e-stavom na koji ne svraćam baš često ali kad svratim zaglavim do kasno dok ne prelistam sve textove iz proteklog perioda. Ima tu još dosta mojih prijatelja koje obiđem s vremena na vreme, kao na primer Punky, Miff, Walter i još mnogi drugi koji neće da se naljute što nisam stigao da ih nabrojim, ali jednom rečju – ja sam vrlo lenj bloger, tako da samo Bog sveti zna koliko ću često da pišem.

I dalje ne mogu da prežalim onolike textove što propadoše, mada… sad se setih, jedan je doživeo i štampano izdanje i nalazi se u Blogopediji iz 2008. A ima ga valjda još uvek kod Baneta na Kišobranu tako da ću sada da odem i da ga otmem odatle, kako bih ga ubacio u naredni post. I zato nemojte da odete, biće još… A komentari su dozvoljeni ali samo da nije nesto smorno ili bezobrazno, to brisem odmah!