Аца Кулић лично анд персонално…

Последње

Ne diraj, to mi za saranu!

Štek koji starci kriju kao zmija noge, koji je namenjen za troškove posle njihove smrti. Na taj način misle da pomažu svojim bližnjima u najtežim trenucima.
Unuk: Baba, odakle ti ovih 100 evra ovde?

Baba: Ne diraj to, to mi za saranu!

Unuk: Aj mi pozajmi 50 evra, fali mi za more, vraćam ti pre nego što umreš, može!?

Baba: Ne može, ne diraj, moram ja da mislim i za taj dan, šta ću jadna pored vas rasipnika… Bože, kome mi ostavljamo ovu zemlju… Ja kad sam bila u tvoje godine mi nismo išli na more, išlo se na njivu po celo leto…

Unuk: (besan,u sebi) More, će vidiš ti kad umreš… ima te saranim u džak…

Zemljotres u zemlji Srbiji

Pre manje od sat vremena izbio je snažan zemljotres sa epicentrom u okolini Kraljeva.

Od prilike to je u Boru izgledalo ovako: Jedno 20 sekundi se tresao nameštaj po kući. Bio sam po malo zbunjen. Znam da ništa pio nisam, blejao sam celo veče u monitor čitajući neku knjigu u PDF-u, pa sam pomislio da mi slučajno nije pao pritisak, skočio šećer, ili ne daj bože nešto gore… Bacih pogled na fejs i pročitah da je upravo bio zemljotres. Broj prijatelja na četu se postepeno povećavao…

Ali ono, najjači je bio članak od jedne rečenice na sajtu RTS-a:

СНАЖАН ЗЕМЉОТРЕС У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ
 

Ноћас, нешто пре два сата иза поноћи осетио се снажан земљотрес у централно Србији.

 

Ipak, najgenijalniji su komentari koji su potom usledili na članak:

– Ima li jos neki komentar, sta gde kako koliko?
– iz sna me probudio ,zgrada mi se okrenula..
– У Ужицу се осетио и те како. Искрено се надам да ово “труцкање“ није изазвало неку већу материјалну штету.
– ja ne mogu jos da zaspim..al je drmnulo
– Jao nismo znali, bas ste nam dali opsirnu informaciju 🙂
– Где је био епицентар? Мене је пробудио и сад не могу да спавам
– uzas zemljo srbijoooo
– Uzice se treslo u 1sat i 55min
– Najjaci do sad
– ljudi bilo je strasno cela jagodina se ljuljala!!!
– Ne bas bezazlen, potres osetio se i u Beogradu. Tacnije bila su dva potresa od kojih je prvi bio dosta snazan dok ej drugi bio znatno laksi i kraci. U mojoj zgradi je bilo i panike, neko je upalio svetla u zgradi i cula su se lupanja vratima. Napolju mrtva tisina i panican lavez pasa. Zaista jezivo ali proslo je. Nadam se da vise nece biti potresa.
– i u vojvodini su se ljuljali lusteri i drmao se nameštaj…
– U Novom Sadu je isto ljuljao oko 2:00
– osetio se i u novom sadu i to dobro kad me je probudio i sad cekam nove informacije
– Prema prvim podacima sa sajta Evropsko-mediteranskog seizmološkog centara, epicentar zemljotresa bio je 38 kilomentara jugozapadno od Kragujevca.
Prema informacijama naših čitalaca, Kraljevo je bez struje i vode.
Sajt Seizmološkog zavoda Srbije je oboren.
Uskoro opširnije.
– Kakav ples na 9 spratu na Novom Beogradu!!!! Jezivo!!!
– Ма ћути како смо организовани и ово је добро!

U međuvremenu pristižu novi komentari na sajtu. barem neće da mi bude dosadna ova noć…
A moji spavaju i dalje, nisu se ni budili. Sutra ću da im kažem šta su propustili 🙂

Crno beli televizor u boji

To ti je ono kada ti se u osnovne životne principe umeša život…
Kada sam bio mali sve je nekako bilo crno belo. Ljudi su bili dobri i zli, partizani naši, okupatori njihovi, a pravda je uvek pobeđivala.
Onda malo porasteš i shvatiš da ovi naši pobiše još neke naše više nego njihove, da i dobri ljudi imaju mračnu stranu, a da ti ma koliko se trudio nisi ni dobar a ni ispravan koliko bi želeo da budeš. I sve nekako iz crno belog pređe u sivu zonu.
I onda se još par godina pozabaviš životom i shvatiš da su loši dobri, da su dobri loši, da si ti i dobar i loš, da ništa nije crno belo, da kroz sivilo izbijaju i neke boje, da nemaš pojma ni o čemu, da sve može i ovako i onako i nešto između, i da je sve crno belo u koloru…

Nekad:
– Šta ima na prvom?
– Vesti.
– A na drugom?
– Neka utakmica.
– Kuku, šta ćemo pre!?

Sad:
*Uzimamo daljinski i sa desetak odsečnih i uvežbanih pritisaka na dugme za menjanje kanala prelazimo preko svih 100 kanala.*
– Šta ima na TV?
– Ništa…

Kad sam bio mlađan četnik ja…

Bilo je to pre 5 – 6 godina.

Osvanulo rano majsko jutro. Po želji našeg kuma Marka reših da i ja pođem na tu Ravnu Goru. Ni sanjao nisam da je četnički život tako zanimljiv. Doduše, nikada ja nisam bio nešto ideološki opredeljen za ovu ili onu stranu, ali kada neko ponese rakiju i suvo meso ne možeš da ga odbiješ, pogotovo kad su ortaci u pitanju. Kum obukao narodnju nošnju iz njegove Donje Bele Reke.  Na noge opanke, bridž pantalone, bela košulja, tkanica a na glavu stavio šajkaču sa kokardom. Poneli smo jedenje i pijenje u većim količinama nego inače, jer dugačak je put… Tako opremljeni krenuli smo na sabor putem Ravne gore.

Put je manje – više bio dosadan, a i većim delom smo ga prespavali. Kad smo napokon stigli krenusmo Doca i ja da se snabdemo nekim šajkačama i kokardama, da ne pomisle oni Ravnogorci tamo da smo neki domaći izdajnici. Kum je već nanjušio jednu dobru kafanu pod šatorom iz koje su pičile četničke pesme. Sedosmo i naručismo po kilo jagnjetine i prasetine, litar belog i kiselu, i neku salatu…
Tu nam se priključiše neki naši zemljaci iz okoline Knjaževca. Od nekih drugih starijih četnika saznali smo da su četnici našeg kraja bili čuveni i na dobrom glasu. Valjda su nas zbog toga svi i gotivili tamo. Neki debeli lik je došao da traži pomoć da mu pomognemo da izgura traktor iz nekog kanala, pošto je pijan skrenuo s puta. Mučili smo se jedno sat vremena oko toga ali smo ipak nekako uspeli da ga izbavimo. Posle smo se ponovo vratili u kafanu, pa smo malo šetali okolinom, pa opet u drugu kafanu i tako redom… Trebalo je oko 17 h da se nađemo kod autobusa sa našim ljudima iz Bora ali smo mi na to malo zaboravili. Jedva su nas pronašli u jednom od šatora. Marku Kumu se pocepali opanci, prsti mu izvirili napolje. Bela košulja skroz mokra. Ni ja i Doca nismo izgledali mnogo bolje. Bili smo blatnjavi do kolena. Uguraše nas nekako u autobus. Znam samo da su nas probudili tek kad smo stigli u Bor, a to je bilo negde oko ponoći.

Neka gusta magla se spustila nad raskrsnicom na IV kilometru u Boru. Nas trojica smo se pozdravili i krenuli na tri različite strane. Na trenutak sam se samo okrenuo i spazio Kuma kako laganim korakom i  sa velikim barjakom na ramenu  polako nestaje u maglovitoj noći. Povremeno sam zastajao kako bih utvrdio da li sam na dobrom putu do kuće. Kakav god da je, nikada mi duži nije bio.
Ali četnik iz Bora pobediti mora…

Četnici

Četnici… Ima ih raznih vrsta. Danas su najpopularniji oni koji su poznati kao okoreli ljubitelji četovanja.
Ova posebna vrsta zavisnika od interneta razvila se uz pomoć internet Krstarice, Skajpa, MSN-a i Yahoo mesindžera.
Četnici ne mare za sate provedene na netu, jer četovanje predstavlja njihov primarni način života.
Obično su registrovani na po dvadesetak foruma i obavezno imaju profil na Fejsbuku.
Odlikuje ih posebna – četnička brada, koja je danak njihovom nolajferstvu, kao i nesamerljiva zagorelost i nedostatak lične higijene.
Po tim odlikama se može odrediti u kojem stupnju razvoja, iliti stadijumu je četnik. Razlikuju se tri glavne faze:

1) Stadium prvi,tzv „četnik početnik“:
Ovaj stadium se razvija još u školskim danima. Mladi četnik početnik u trenucima dokolice želi da zabija nos u tuđi život, zbog nedostatka svojeg, i nasumično dodaje na fejsu razne ljude. Zabija se u sobu, i pod izgovorom da uči on u stvari četuje sa nekim Poljakinjama, Ukrajinkama i Holandjankama ili se blesavi po Krstaricinom čatu. Izlazi van kuće ponekad, i izbegava kontakte sa ljudima uživo, van neta.

2) Stadiijum drugi,tzv „ravnogorac“
Sada je već zapustio sve obaveze i zabrikadiran u svojoj sobi, četuje sa više osoba istovremeno. Devojku nije imao niti će. Fejs mu dosadio, skinuo je sa neta MSN Mesendžer. Sada dobija mogućnost da četuje u grupi, i okuplja virtuelno društvo drugih četnika.
Počinje da mu raste četnička brada jer je totalno zapustio higijenu. Sve mu se svodi na sistem krevet-hrana-net-krevet.

3) Stadijum treći,tzv „Draža“
U isto vreme se dopisuje na četu na Krstarici, seksi Britankom na skajpu, grupom „ravnogoraca“ na Mesendžeru i još troje kosovskih Albanaca na fejsbuku kojima jebe mater preko svojih lažnih profila. Čoveka nije video ne pamti. Izlazi van kuće jednom nedeljno, i to u okviru dvorišta. Zaboravio je kako mu roditelji izgledaju, brada mu je do pojasa, a za tuš nije čuo skoro.

Medjutim, postoji i druga vrsta četnika, ali ko još mari za njih. Već su davno izašli iz mode, a o njima ćemo u narednom textu… :))

Jesen u mom sokaku

Naslov podseća na početak jednog prosečnog pismenog zadatka iz osnovne škole, ili čak na čuvenu Tozovčevu pesmu. Mada, nije mi bio cilj da smaram  sa melanholičnim jesenjim temama…

Šta u stvari predstavlja jesen u jednoj prosečnoj srpskoj provinciji:

– Najusranije godišnje doba koje postoji. Kiša, blato, smaranje, ne možes iz kuće nikud, gubiš se uz komp, čekaš toplije vreme da bi pičio basket, išao gde hoćeš i kuda hoćeš bez da budeš ometen od strane meteoroloških prilika.

– Godišnje doba predviđeno za ženidbe i udaje … usrao si motku ako se ne oženiš do jeseni… (dobro, to je nekada tako bilo)

– Krmad skiče, sekire zveče, čuje se vapaj motorke…

– Godišnje doba kada se ritam kupanja sa dva puta nedeljno (sreda pa subota), smanjuje na jednom nedeljno (subota pa sledeća subota).

A nekada smo bili đaci koji su pisali pismene sastave iz srpskog. I tada nam je sve izgledalo drugačije, i imali smo mnogo više razumevanja. Na primer:

Uvod:

Budim se a napolju je sve nekako mračno tugaljivo i usporeno nema vedrog neba ko kadgod, traktori s levatorima i kombajnima prolaze i bude me iz sna. Rasut kukuruz po sokaku žutilom dopunjuje inače raznobojno budjenje dana. Nit sam veseo al u školu poći moram da sretnem ljude sa kojima rado delim impresije o raznobojnim temama.

Razrada:

Koraci su glasni šuškavi dugi i uvek isti. Lišće pada i ceo dan samo pada dok ih neko na gomilu ne naredja i spali ko kakve sužnje koji su nešto bogu skrivili. Blato i kiša i gliste i puževi udruženo dopunjuju sliku o jeseni godišnjem dobu kada je sve nekako rastegljeno zemljano i hladno na dodir al sa mirisom karakteristične svežine nov početak ili novi kraj. Drugovi koji samnom idu put škole pričaju kako je leti bilo lepo al to sunce neće umoliti da nam se vrati i mahne poslednji put dok bljuzgamo po baricama ko kakvi glistoprogonitelji. Graja u školi preskakanje upaljene gomile lišća i kukuruz u džepu da se nadje na času čine dan, dok nam vetar namešta kosicu ko baba pred kakav svečani ručak kad svi moramo da budemo lepi. Kiša dobuje na simsu a ja kući polazim sa komšinicom dok joj pričam kako sam u čardaku nameštao kukuruze, ko u filmu al sam se izvukao kroz krov.

Zaključak:

Kada jesen nastupi i oblaci zavladaju plavim nastane sivo na zelenoj zemlji prekrivač od žutog i crvenog lišća promene raspoloženje, iako nisam ljubitelj jeseni ona nam je potrebna da odmorimo oči u raznolikosti koju nam pruža.

Eto toliko…

Uči sine, uči…

Stari dobri vic glasi ovako:

Pokvarila se kanalizacija i dolazi majstor sa segrtom da popravi stvar. Otvore saht, a on pun govana. Majstor uskoci do pojasa i kaze segrtu: -Dodaj mi baterijsku lampu! Mali mu doda, a majstor zaroni. Kad je izronio povika: -Mali daj kljuc 18! Segrt mu doda, a ovaj opet zaroni. Nakon 1min izroni i kanalizacija pocne da otice. Izlazi majstor ponosno i kaze segrtu: -Uci mali uci, inace ces ceo zivot kljuceve dodavati!

Jedna prijateljica mi je na fejsbuku napisala i naravoučenije:

Nemoj da učiš, mali, jer ako budeš učio i ne daj Bože još završio i fakultet, čitav ćeš život (i ti i tvoji potomci) plivati u govnima!

Ipak, ja ne mislim da je u svim slučajevima isto. Moj smer – Industrijski menadžment ipak obećava. Guglao sam po netu i konačno uspeo da pronađem pravu i jedinu razumljivu definiciju menadžmenta. Vukajlija kaže ovako:

Menadžment – Nauka koja se bavi, pre svega, sama sobom. Za sada je jedini njen postulat za koji se sigurno zna da je tačan onaj da u menadžmentu ništa nije sigurno i da se on ne može naučiti. Stoga postoji fakultet za menadžment koji ne školuje menadžere jer pravi menadžer mora (trebalo bi, ništa nije sigurno!) imati iskustva. Ali blagosloveni diplomci savršeno znaju 20 medjusobno suprodstavljenih definicija šta su i znaju da, da bi bili dobar menadžer, treba da predvidjaju nepredvidivo, organizuju stvari koje ne razumeju, komanduju onima sa kojima ne umeju komuniciraju, koordiniraju sve sa čim nemaju veze i kontrolišu sve što urade, pa i kontrolu samu.

I gle čuda, uz ovo sam još našao i definiciju menadžerijade:

Savrseno vreme, mesto i izgovor za opijanje u trajanju od 5 dana, redovno odrzavana u Budvi u maju mesecu… gomila studentarije na jednom mestu sa mnogo alkohola i ludackih ideja… tada niko ne razmislja o svakodnevnim brigama… jednostavno ko ce da ih se seti sa 2 promila alkohola u krvi(ili krvi u alkoholu)
…sve vam bude jasno kad cujete da su inace fini mirni momci sa vaseg faxa goli jurili sobaricu po hotelu u 6 ujutru…

E pa sad, udaljio sam se malo od teme. Valjda zbog toga što više ni sam ne znam gde mi je dupe a gde glava, i što posle ovog neobaveznog kuckanja po blogu moram da zalegnem na pretposlednji ispit koji mi je ostao do diplomskog. Uglavnom učim noću, tada imam apsolutnu tišinu i mir. Niko me ne zove telefonom, ne čuju se zvuci brusilica i motornih testera iz komšijskih dvorišta…
Sada je tačno 2:44 a napolju se jedino čuje lavež nekog kera… ponekad…

Živeti sa muzikom

Za nekog je muzika tek po neka melodija koja ostane u sećanju izvesan duži ili kraći vremenski period, za nekog je pak obeležje jedne mladosti, jednog perioda u životu, jedne generacije, dok je za mene muzika, posmatrajući svoj život od početka do danas, bila i ostala sastavni deo života i svakodnevice.
Sa svojim saksofonom dnevno provedem po par sati. Svirajući na njemu svakoga dana, sve smo više postali bliski i nerazdvojni. Svaka numera, triler ili ton koji odsviram na njemu u meni iznova stvara neku priču, budi sećanje, radost ili setu. Teško je objasniti to jedinstveno osećanje kada svoje emocije možeš da izraziš kroz muziku a sigurno je da to teško mogu da shvate oni koji se nikada nisu bavili tim zanatom. Prema tom instrumentu osećam veliku odgovornost. Desi se da sam nekada po ceo dan zauzet nekim neodložnim obavezama ali uvek gledam da uveče kada dođem kući makar desetak minuta odsviram nešto kako me ne bi grizla savest i kako bi mi srce bilo na mestu.
Pre mnogo godina kao osnovac, sećam se da sam u školi cele godine vukao keca iz muzičkog. Imali smo one čuvene diktate iz ovoga predmeta kada smo morali da zapisujemo note dok nam je nastavnica kucala taktove na klupi. Ja bih kao po običaju blejao u plafon i u mislima projektovao neku svoju muziku. Pošto nikada nisam stigao da diktat iz muzičkog uradim na vreme dobijao bih slabu, što su moji roditelji tumačili kao nedostatak sluha i smisla za muziku. Kada sam od oca zatražio da mi kupi harmoniku dobio sam naravno negativan odgovor uz njegovo pravdanje da mi muzičko slabo ide, dok sam krišom slušao njegov razgovor sa majkom kako ne želi da mu sin bude muzikant. Pošto sam imao neku staru frulu, za kratko vreme sam samostalno savladao prve melodije, kola i pesme na ovom instrumentu, ne poznavajući ni note ni tonove preko kojih sviram. U meni se odjednom javila želja da ovaj prastari instrument zamenim nekim novijim i malo složenijim. Bez sumnje sam shvatio da je to saksofon. Muzika koja me je u to vreme opčinila je naša narodna srpska i vlaška uz koju sam odrastao i koju sam imao prilike da dosta slušam u našem kraju. Saksofon sam kupio posle dosta ubeđivanja sa roditeljima i uz pomoć mog komšije Žive Mirkovića, harmonikaša, koji je u meni prvi otkrio smisao i talenat za muziku i od koga sam naučio osnovne elemente muzičke pismenosti kao što su mol-ske i dur-ske skale. Ubrzo stupam u kontakt i sa Pedom Jankovićem, saksofonistom i legendom vlaškog melosa. Druženje i rad sa velikim majstorom svakako garantuje siguran uspeh, uz dosta rada i ljubavi prema muzici i instrumentu.
I tako se ja i do današnjih dana nesebično posvećujem muzici. Sada ne bih menjao saksofon ni jednim drugim instrumentom kada bih ponovo počinjao da se bavim muzikom. Štaviše, drago mi je što nisam krenuo da učim harmoniku ili neki drugi instrument koji je zastupljeniji. Verovatno bih se posle izvesnog vremena pokajao i poklekao pred zvukom saksofona.
Iako se pretežno bavim narodnom muzikom mislim da ne postoji dobra ili loša muzika. Po meni, postoje samo dobri ili loši muzičari. Što se žanrova tiče, ukusi su različiti, svako sluša ono što mu prija i kao što u životu čovek najčešće izabere onaj put koji mu se sviđa, veoma često se to dogodi i sa muzikom. Izuzetak može da postoji jedino ako neko zarad novca pređe u neki drugi žanr, ali tu onda nema više reči ni o ljubavi ni o umetnosti.
Mnogo je mojih prijatelja sa kojima sam se upoznao upravo baveći se muzikom. Svako od nas ima jedan jedinstveni smisao života – prikazati sebe kroz muziku.

Šuma

Čovek se rodi da bi se mučio, i još zbog nekih stvari, ali uglavnom da bi se mučio. U toj ljudskoj muci treba ostaviti mesta i za neke male, naizgled beznačajne stvari i trenutke koje pamtimo dugo kroz život, trenutke koji zasenjuju ljudsku muku…

Jednog lepog letnjeg dana krenuli smo putem Crnog Vrha – planine u istočnoj Srbiji, na daleko poznate po svojoj lepoti. Na žalost nismo krenuli na izlet. Pozvao me je moj dobar prijatelj i kolega da pomognem «na drva», tj oko seče stabala, i svih ostalih pratećih poslova. Ko nikada nije imao prilike da radi nešto slično taj sigurno i ne zna koliko je srećan u životu… To je verovatno jedan od najtežih ljudskih poslova u današnje vreme. U prošlosti je sigurno bilo i težih poslova ali šumske poslove još uvek nisu uspele u potpunosti da olakšaju mašine, mada su ga dosta ublažile. Možeš misliti kako je tek nekada bilo kada se seklo i izvlačilo ručno! Planina je nepristupačna, strma i mračna i kroz pojedine delove je teško kretati se čak i peške.

Kada smo stigli do određenog zabrana na kome se odvija posao zatekli smo dvojicu «momaka» od po 70 godina od prilike, u trenutku kada su doručkovali. Jedan od njih je bio naš domaćin i otac mog kolege a drugi njegov komšija iz sela koji mu je uvek bio verni pomagač u šumskim poslovima. Sedosmo sa njima pa prezalogajismo po koje kuvano jaje i parče kobasice a boga mi i popismo po koji gutljaj domaće rakije. «Deco ja sam rođen u šumi… možda je to smešno ali je živa istina. Rođen u šumi i ceo život proživeo sa njom i u njoj… Ruke su mi izgrebane, žuljave, prsti iskrivljeni umorni… Ali ostaviti ovaj posao bio bi znak da se polako bliži kraj. A ja bih još malo da proživim ako može, zdrav sam još uvek i još uvek mogu da radim. Kada bih batalio posao, sigurno više ne bi bilo tako…» starina nam priča o svojoj sudbini i s vremena na vreme zastane da uzme po koji gutljaj rakije. «A sad na poso, priči nikad kraja» reče brat mog kolege koji je sa svojim sinom pošao sa nama kolima iz Bora kako bi pomogli.

Imao sam jedan naizgled lak zadatak – da sa brda kotrljam balvane dole do cepača. I sve bi bilo jednostavno da se na putu nije nalazilo razno neposečeno drveće i panjevi koji su morali da se izbegavaju, a ni balvani nisu bili bas mali… trebalo je dosta vremena i snage. Kao po običaju zapeo sam na samom početku i gotovo u startu istegao leđne mišiće. Nisam prvi put na poslu u šumi ali uvek napravim istu grešku. Tako sam do mraka radio u gotovo nepodnošljivim bolovima, ali normalno nisam nikome pričao o tome, da ne ispadne da hoću da eskiviram posao. Povremeno smo pravili pauze kako bi se malo odmorili, popili po koju rakiju ili pivo, ili nešto prezalogajili. Moj kolega koji je profesionalni muzičar i koji nema ni snage ni iskustva sa šumskim poslovima je gotovo celog dana trpeo kritike svog oca i brata «Ti bre ne vredis ni pola lule duvana… Nije ti ovo G-dur ovde mora da stisnes dupe… I petao kad oce da kukuriče on stisne dupe, inače nema ništa od posla…» Slušam i shvatam u kakvoj se neprijatnosti nalazi ali jednostavno ne vredi bilo šta reći, ni on a ni ja nemamo nekog velikog iskustva sa šumom, a i meni je već snaga na izmaku, mada se držim i dalje koliko mogu. Koristim trenutke pauze da nađem što pogodniji položaj na strmoj zemlji, kako bi bilo kako odmorio leđa i umirio bol.

Stari je krenuo sa pričom: «Svako drvo, pre nego što ga posečem pažljivo odaberem. Ne sečem nikada mlado drvo, treba nešto da ostane i za unuke… mislim ja na sve!» Priča i klima glavom a pored njega sedi njegov unuk i verovatno u sebi misli «Baš ću ja da se mlatim sa šumom, boli me patka.» Dečku nisu dozvoljavali da diže i da tegli, više je bio tu da otrči po nešto od alata kad zatreba ili u najgorem slučaju da pomogne kada treba neki balvan da se izgura. Ali mu se verovatno šuma smučila za ceo život, što se videlo po njegovom licu.

Ipak pored svega uvek su sledili trenuci šale i anegdota. Tu je najglasniji bio brat mog kolege. «Bre, ste čuli za neki Durex sa vibracionim prstenom? Šta sve neće izmisle samo da ljudima uzmu pare. To kao radi na baterije, turiš to tako na onu stvar pa kad nestanu baterije kažeš ženi – čekaj da zamenim baterije… Nema ništa od toga! A i od tolike vibracije može da ti šlogira patka…» Onda je i deda krenuo sa njegovom pričom: «Ima iz našeg sela ona Cica što je snimala porno filmovi, kaže mi jedan da ima na buvljak da se kupi njen dvd. Gledali neki naši iz sela to što je snimala po Beograd, kažu nikakva nije. Al ipak diže kraci i zarađuje pare. Sigurno uzme 500 evra za jedan film, najmanje… A nama u šumu kolko dana treba da zaradimo 500 evra? Eeee… Lako je tim ženama, dignu kraci i može tako 5 sati, a oni muški teško da može tolko dugo kao što prikazuju na film, nego sigurno jednu scenu snimaju 3 dana…»

I tako, posle svake ovakve konstatacije i priče posao obično krene mnogo lakše. Do mraka se radilo pa čak nismo stigli do kraja sve da završimo nego smo pod farovima morali da završavamo cepanje na cepaču i pakovanje «na metrove». Ipak, sve smo završili u najboljem redu. Iako mrtvi umorni bili smo svi neizmerno zadovoljni obavljenim poslom.

Šuma nas je iscrpila ali nam je dala snage da se bolje nosimo sa nekim drugim poslovima u životu i da ih bolje razumemo. Posle ovakvog jednog napora čovek se mnogo bolje oseća, jači je a takođe je i bolja osoba u svakom pogledu. Možda neko misli da tako nešto može samo da kaže neko ko je u najmanju ruku skrenuo s uma od posla i umora, ali ne. Ko razme shvatice…

Pismo Deda Mrazu (od nepoznatog autora)

Dragi Deda Mraze:

Znam da je ovo bila teška godina, Deda Mraze, i zato se neću ljutiti ako mi ne doneseš poklone. Razumem situaciju, tata mi je objasnio da si zbog svetske ekonomske krize morao da otpustiš vilenjake i da ti irvasi već danima štrajkuju glađu, preteći da će izneti u javnost nekakve podatke o nabavci paketića mimo tendera, i da će te čika Ivica sigurno uhapsiti u okviru razbijanja novogodišnje mafije kročiš li na tlo Srbije.

Možda bi, kaže, kao i onaj čika Ljubiša, što je nekada bio kriminalac ali je obećao da više neće, pa ga sad država čuva i neguje kao da je deo kulturne baštine, mogao da se nagodiš sa sudijom i dobiješ status svedoka saradnika ako kažeš sve što znaš o ostalih 325 mafija i gde se krije onaj čika što je suviše star da bi ga zvali Mladić, ali šta ja znam o tome, još sam dete…

Samo, nije mi jasno zašto me je tata šljepio preko nosa kada sam ga pitao je l’ i on vilenjak s obzirom na to da je ostao bez posla, a deka irvas jer danima ništa nije jeo zaključan u svečanoj sali fabrike, u koju sam nekada išao na priredbe i po paketiće. Posle je tata hteo da otkupi deku iz bolnice, barem tako mislim, video sam kada je doktoru davao pare, ali nije imao pojma koliko deka vredi, a izgleda da vredi mnogo, čim se doktor drao na tatu: „Zar samo ovoliko!“

Inače, i tata bi se još drao na mene zbog onog pitanja o vilenjacima i irvasu da mama nije pritrčala i gurnula mu u usta neku malu tableticu koja, izgleda, sadrži mnogo sreće u sebi jer se samo smeškaju i gledaju u plafon kad god je popiju, a piju je nekoliko puta dnevno…

Dobro, tata je malo srećniji od mame, on posle tabletice popije i nekoliko čašica rakije – one posebne koju je hteo da otpečati kada upišem studije, ali je pre nekoliko nedelja, posle neke vesti u „Dnevniku“, ipak otvorio, otpio četiri prsta i promrmljao: „Ku. ac ćeš ti moći na fakultet – koj’ bubreg da prodam za školarinu?!“

Kad sam već kod Boga, moram da ti se pohvalim, Deda Mraze, da ove godine prvi put postim i ponosan sam zbog toga! Mama je jedno jutro otvorila frižider, zatvorila ga i rekla: „Postimo!“ Za Božić ću i da se pričestim. Ako ne znaš, to je onaj dan kada jedni govore: „Mlađa dade pet akcija“, a drugi odgovaraju: „Vaistinu dade!“

Tata kaže da bi Hrist još umirao na krstu da je čekao to čudo i svaki put kad vidi tog Mlađu na televiziji pomene mu nekakvih pet majki, mada sam ja bio ubeđen da je majka samo jedna. Možda zato i jeste tako poseban, ko zna?! Ne znam da ti kažem koliko ćemo tačno para dobiti, ali sam siguran da je u pitanju velika lova, čim će nam, osim za dva ručka, ostati i „za kanapče“, što moji kažu. Zato bih te zamolio da ako ikako možeš barem tom čika Mlađi odneseš neki poklončić – vidiš da je najbolje dete od svih!

U stvari, možda je još bolji onaj čika što strašno liči na tebe, ali ga zovu premijer. Deka kaže da je zahvaljujući njemu završio u bolnici i da sad pije šaku lekova za koje mora satima da čeka u redu. Mi ga čak i ne poznajemo, a vidiš koliko je učinio za dedu, kao da su rasli zajedno. Bilo mi je žao kada sam ga sve ove godine slušao kako priča da nikada u životu nije popio lek, valjda je bio toliko siromašan?! Sada, zahvaljujući tom divnom čiki, sve to nadoknađuje punom šakom pilulica u svakojakim bojama. Nego, da ne zaboravim, molim te da i za tog čika premijera spremiš neki poklon, i on ga je i te kako zaslužio! Znam da nije dete, ali se ponaša tako, a valjda se i to računa?!

Uzgred, mislim i da znam šta bi voleo da dobije – novi kabinet! Izgleda da mu se stari raspada, pa mu je onaj lepi čika, što su ga osudili zbog pijančenja na stadionu, rekao da mora pod hitno da ga rekonstruiše, na šta mu je ovaj odgovorio da „tim koji pobeđuje ne treba menjati“, što valjda znači da ne dozvoljava da mu naređuje jedan „alkoholičar“?! To sam i ja rekao tati kada mi je pripit naredio da rekonstruišem moj kabinet i sklonim sve sa poda, ali me je opet šljepio preko nosa, za razliku od čika Mirka, koji nije udario lepog!

Meni poklon zaista ne treba, vidiš i sam da sam darivan svakim novim danom života ovde. Ako baš insistiraš, spusti kroz dimnjak nekoliko kutija onih srećnih tableta za mamu i tatu, jer nema veće radosti za dete od roditeljskog osmeha, makar gledali tupo u plafon.

Iskreno, tvoj ja!