Аца Кулић лично анд персонално…

Sokače

Mali uzani prolaz kroz koji prolazimo gotovo celog života, i sa kojim nam nesvesno prolaze godine, a i čitav život…
Prvi koraci, sećanja kao kroz maglu. Sa jedne strane stoji malo bespomoćno dete, a malo dalje osoba raširenih ruku. Gazi se polako i nesigurno ka osobi koja nam je mnogo draga. Majka, otac… nije bitno, prvi koraci su savladani.
Par godina kasnije. Brzim koracima uzanim putem. Najbezbednije mesto za igru, jer tako nam je dozvoljeno. Slabo prometna putanja u kojoj nema saobraćaja, zaštićena od velikih spoljnih uticaja. I tada se činilo da je ceo svet naš, a to je u stvari bio samo jedan maleni sokak.
I opet, vreme lagano prolazi. Školski dani, obaveze koje su se tada činile dosta velike i svakodnevna jurnjava kroz sokak. Da se što pre stigne do škole, kraćim putem. Zatim srednja škola, verovatno najlepši dani u životu. Ja sam gospodar svega postojećeg, a sokak je moje carstvo. Tu se sastajalo, rastajalo, prva cigara zapalila. Krišom za ruku držalo… Pogled u zemlju u maglovitom danu, činilo se da je svaki kamen baš na svom mestu, tu gde je stajao godinama.
I opet prolazimo tuda, kao i naše izgubljene godine. Indeks je u ruci, u jednom džepu istrošena olovka, u drugom nešto malo sitnine koja zvecka pri brzom hodu. Žurimo negde…
Od jednom sve lepote sokaka ostaju u drugom planu. U glavi hiljadu različitih misli, jedna drugu gaze brže nego hitra noga opalo lišće.
Čovek srednjih godina sa izlizanom aktovkom u ruci korača užurbano. Njemu je sokak najbolji prijatelj koji mu skraćuje put i daje toliko dragoceno dodatno vreme. Nekada su i par minuta pravo bogatstvo, naročito ako živiš u vremenskom šablonu.
A posle godina proživljenih u tom šablonu, sa štapom u ruci koračaš lagano kroz taj isti sokak. Vreme je na izmaku, dosta je očigledno. Ponovo, kao nekada davno, pažljivo gledaš svaki onaj kamen, i mirno konstatuješ da je svaki na svom mestu. Sve je isto, posle nebrojeno mnogo koračanja uzanim utabanim putem.
Ona poslednja šetnja, koja neizbežno svakoga čeka, ne odvija se kroz sokak, uzanom skraćenom prečicom. Taj odlazak se mora obaviti širokim glavnim putem, jer napokon, više niko nigde ne žuri…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s