Balada o Crvenom Brdu

Bilo jednom jedno brdo, zeleno, veliko i ponosito. Hiljadama godina pozdravljalo je sunce i mesec, leto i zimu, kišu i vetar…

Jednoga dana došao je čovek. Zastao je, pogledao i seo pokraj njega. Učinilo mu se da to brdo nije kao i sva druga brda. Vetar mu je šapnuo da ono nešto krije. Čovek je razmišljao dugo – Šta bi to jedno brdo moglo da krije ispod svojih skuta? Nije mu odmah bilo jasno… Zatim je došla kiša. Rekla je da brdo krije sreću. Opet tajac, zbunjenost i razmišljanje… Zatim je došla noć. Rekla mu je da počne da kopa, i da će naći sreću ispod njegovih skuta. Čovek je kopao… Zatim je došao i dan. Čovek je kopao i dalje, ali sreću, onakvu kakvu je zamišljao, još uvek nije našao.

I tako već stotinama godina unazad, danju i noću, leti i zimi, po kiši i vetru. Njegova deca, unuci i praunuci… Svi i dalje tragaju za srećom.

Našli je još uvek nisu…

Moja generacija

Ja znam samo jedno: Da ona nije kriva za sve ovo što se nama dešava zadnjih 20 godina. Da je živela u najgorem mogućem vremenu, izgubila detinjstvo i mladost a sada je neki optužuju kako je kriva zbog pasivnosti, gubitka Kosova, Svetske ekonomske krize…  Pa dokle bre više? Zar ovaj narod stvarno ima tako loše pamćenje? Koliko još ratova treba da nam se desi da bi konačno neko rekao – Dosta bre više! Hajde malo da se ponašamo razumno, kao civilizovani ljudi! Ovo je 2011. godina. Nije ni 1389. ni 1914, 1941… ili koja god hoćete. Dokle ćemo da ponavljamo iste greške? Ako se nekome ratuje neka ide na Kosovo, u Libiju, Irak… gde god. Samo neka nas obične smrtnike, koji imamo svoje bedne male živote, koje su nam ostavili preci u amanet…  samo neka nas ostave na miru. Ima još uvek nas koji smo barem malo ostali normalni. Nema nas puno, ali nas još uvek ima.

Помен уском колосеку

Недавно сам тек схватио колико је пруга важан део мог града Бора, и колико је важна била у његовој историји. Боравак поред нове пруге ме је натерао на размишљање и мотање филмова из прошлости, када сам од свог деде слушао приче о Прузи уског колосека. Те пруге више нема. Остали су само по негде њени разбацани делови, који неким чудом још нису размонтирани и склоњени. И још по нека стара зграда железничке станице.

У суботу 25. маја 1968 године, када је у читавој земљи прослављан Дан младости, један стари Боранин дугим звиждуком је рекао последње „збогом“ своме граду. Било је то последње путовање борског „ћире“, воза који је од 14. јануара 1911. године па све до суботе неуморно хуктао на прузи Бор–Метовница. Простор око рампе у центру био је у субота заиста мали да би на њему стали сви они који су последњи пут желели да виде то некадашње „чудовиште од гвожђа“. Чак ни они најближи нису могли да у том малом возу препознају оног „ружног гаравка“ како су га Борани по који пут у шали називали. Сав у цвећу и готово начичкан својим последњим путницима, „ћира“ је око 15 часова заувек напустио Бор. Било је на растанку много махања руку, аплауза, али ни сузе нису изостале. Сви су у том свечаном тренутку заборавили на дуго спуштање рампе у центру, на чекање испред ње. Више се нико није сећао огромних облака дима, ни звиждука касно у ноћ. На растанку се све прашта.

Preko otpada prostora

Kao anđeo letim iznad kuće,
Kao anđeo ispunjavam želje,
Kao anđeo ću povući strelicu,
Kao anđeo ja živim sam.

Nisam živeo kao što je obećano,
Oh, tako sam se mučio jer vidim sve,
Mučeni ništa ne mogu da urade,
A mučeni su sve trebali da urade,
Mučen sam jer sam još uvek čovek,
Koji nije živeo kao što je obećano.

Ja sam daleko od proslavljenih,
Oh, ja nisam džin,
Oh, ja nisam sam… u samoći,
Vreme je kratko imam sastanak u podne, u podne u paklu,
Preko otpada prostora i polja vazduha sam klizim kroz noć.

Oh, molim te molim, misli o meni jer sam ja pored tebe,
Ja sam pored tebe, ja sam pored tebe… oh,
Ja sam sam i upravo sam pored tebe.

Ako je Zato, Zašto je Tako?

Ako sam voleo zašto me mrze?

Ako sam poštovao zašto me guze?

Ako sam davao zašto mi uzimaju?

Ako sam ćutao zašto me prozivaju?

Ako sam pomagao zašto mi odmažu?

Ako sam loš, zašto me lažu?

Postpraznično-prvomajska priča

Mali, zamišljeni dijalog dvojice proletera:

Radisav: Zašto ste zabrinuti, prijatelju?

Milisav: Zbog krize druže, zbog krize…

Radisav: Šta se vas tiče ta kriza, moliću lepo?

Milisav: Brinem se za posao. Bez posla nema plate, bez plate ne mogu da kupim hranu, da platim račune za struju, vodu, grejanje…

Radisav: Bojim se da ne shvatate težinu problema. Vidite, mogao bih da živim sa činjenicom da umirem od gladi ili da se smrzavam, ali da hodam neuredan, smrdljiv i prljav – to već ne bih podneo!

Milisav: Shvatam! Ja umirem od gladi, ali ima i gorih stvari. Zamislite da se pojavite na razgovoru za posao, odelo vam poderano, kosa neočešljana i brkovi potkresani nakrivo! Nije to mala stvar… Nego, imate li posao?

Radisav: Imam, ali ne dobijam platu već šest meseci.

Milisav: Pa šta biste hteli, prijatelju!? Vi barem idete na posao! Šta je sa hiljadama onih beznadežnih koji sede kući?

Radisav: Njihovi brkovi ne moraju biti besprekorni!

Dnevni obrok samoće

Na samom početku treba se podsetiti one fraze – usamljenost je izbor, a samoća nužnost.  Nikada nisam voleo da budem sam, a kamo li da preferiram neku usamljenost. Samoća me je uvek plašila, a naročito me plaši u poslednje vreme kada je više nego očigledno da iz dana u dan po neko od nas ode negde na svoju stranu. Ali to je nužno zlo.

Usamljenost, to je nešto drugo. Nekada mi je bila veoma strana. Ipak, kako godine prolaze shvatam da je do nekle potrebna svakom čoveku, u nekoj maloj količini. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao naličje izlizane kese. Ali desi se da ne znamo šta sami mislimo i osećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

A putem prema gradu mislio sam: Čemu tolika žurba? Zar se bojim da neću stići na svoj deo patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čoveku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru? Je li to uvek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čoveka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja, zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve.

Ranije me u čudnu nedoumicu stavljao umetnik koji ne oseća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pesme uvek o onim istim zvezdama koje je doživeo kad mu je bilo sedamnaest godina. Sada znam: umetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umetnik, time se razlikuje od običnog čoveka, neumetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I dodavao da je naivna, i diletantska, i staromodna, ovakva predstava umetnikovog lika. Pa ipak, divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po cirkusima koji gutaju parčiće stakla. I čudim se kako mogu da nešto vredno još istisnu iz sebe…

Sokače

Mali uzani prolaz kroz koji prolazimo gotovo celog života, i sa kojim nam nesvesno prolaze godine, a i čitav život…
Prvi koraci, sećanja kao kroz maglu. Sa jedne strane stoji malo bespomoćno dete, a malo dalje osoba raširenih ruku. Gazi se polako i nesigurno ka osobi koja nam je mnogo draga. Majka, otac… nije bitno, prvi koraci su savladani.
Par godina kasnije. Brzim koracima uzanim putem. Najbezbednije mesto za igru, jer tako nam je dozvoljeno. Slabo prometna putanja u kojoj nema saobraćaja, zaštićena od velikih spoljnih uticaja. I tada se činilo da je ceo svet naš, a to je u stvari bio samo jedan maleni sokak.
I opet, vreme lagano prolazi. Školski dani, obaveze koje su se tada činile dosta velike i svakodnevna jurnjava kroz sokak. Da se što pre stigne do škole, kraćim putem. Zatim srednja škola, verovatno najlepši dani u životu. Ja sam gospodar svega postojećeg, a sokak je moje carstvo. Tu se sastajalo, rastajalo, prva cigara zapalila. Krišom za ruku držalo… Pogled u zemlju u maglovitom danu, činilo se da je svaki kamen baš na svom mestu, tu gde je stajao godinama.
I opet prolazimo tuda, kao i naše izgubljene godine. Indeks je u ruci, u jednom džepu istrošena olovka, u drugom nešto malo sitnine koja zvecka pri brzom hodu. Žurimo negde…
Od jednom sve lepote sokaka ostaju u drugom planu. U glavi hiljadu različitih misli, jedna drugu gaze brže nego hitra noga opalo lišće.
Čovek srednjih godina sa izlizanom aktovkom u ruci korača užurbano. Njemu je sokak najbolji prijatelj koji mu skraćuje put i daje toliko dragoceno dodatno vreme. Nekada su i par minuta pravo bogatstvo, naročito ako živiš u vremenskom šablonu.
A posle godina proživljenih u tom šablonu, sa štapom u ruci koračaš lagano kroz taj isti sokak. Vreme je na izmaku, dosta je očigledno. Ponovo, kao nekada davno, pažljivo gledaš svaki onaj kamen, i mirno konstatuješ da je svaki na svom mestu. Sve je isto, posle nebrojeno mnogo koračanja uzanim utabanim putem.
Ona poslednja šetnja, koja neizbežno svakoga čeka, ne odvija se kroz sokak, uzanom skraćenom prečicom. Taj odlazak se mora obaviti širokim glavnim putem, jer napokon, više niko nigde ne žuri…

Reset

Koliko god da se trudiš da nekim ljudima činiš po volji oni će uvek naći načina da ubiju svaku volju u tebi, i da ti iz momenta pokvare raspoloženje. A takvih situacija je, barem u mom slučaju sve češće u zadnje vreme. Analizirao sam to milion puta. Hteo sam da vidim gde grešim, i shvatio delimično. Nemoguće je bilo kome ugoditi. Koliko god da si dobar u tome to je jednostavno nemoguće. Da im skineš sve zvezde sa neba uvek će ti neko reći da to nije dovoljno jer nisi skinuo Sunce. A ako skineš i Sunce, rećiće ti da si budala, i da trebaš da se baviš nekim drugim stvarima.

E pa znate šta, u pravu ste! Odoh da se malo bavim drugim stvarima. Tj. odoh da se malo bavim sobom. Imam i ja neke stvari u životu koje volim i koje me ispunjavaju. A i moji živci zaslužuju mali predah i rehabilitaciju. Udahnuću tri puta duboko i praviću se da se ništa nije ni desilo. Niko me nije nervirao, nikoga i nema trenutno oko mene…

Sem neke lepe muzike, one koja meni prija i koja me opušta, na koju prvo nailazim na youtube. Resetujem se, pa idemo ponovo. Ali onako kako meni odgovara.

Decembar

Ja, radujem se dok gledam te nasmejane mlade ljude oko sebe. Decembar je mesec kada su svi oni tako srećni što se bliži Nova godina i ostali praznici. A ja, ja sam sve to već mnogo puta prošao. I uvek sam mislio da će se ostvariti sve one naše međusobne čestitke – „da nova bude bolja od prethodne“. Ali ne, nije tako uvek bilo. I što je najgore teško da će ikada i da bude.  Slavili smo prolaz naše mladosti i naših najlepših trenutaka, a nismo bili svesni toga.  To nije bilo slavlje, već sahrana. Sahrana jednog lepog i boljeg vremena u kome smo bili srećni i bezbrižni. Lagali su nas svi, rekli su da će nam biti bolje nego što je do tada bilo. Ali neka su, opraštam im to.  Sada shvatam da je to tako moralo da bude. Gledam stare slike i po nekad mi krene po koja suza. Neki ljudi više nikada neće biti zajedno. Jebeni sistem je učinio svoje, bilo je nemoguće da svi i dalje budu na okupu. Morao je svako da krene svojim putem…  Odlaze i dalje, ja polako ostajem sam.  Pomalo me je strah zbog toga, ali takodje, strah me je da i sam krenem negde. Da bih otišao morao bih nešto i da ostavim. A strah me je i toga… I ova godina je otišla. Nekada, u zlom vremenu koje nailazi plakaću i za njom, kao i nad starim slikama što se tope u mutnoj bari mojih lepih sećanja…